Ако се будуће уређење Србије у дипломатским круговима страних намештеника у Београду разматра као савезно, онда то може да значи само једно: аутономија за Санџак, југ Србије, а могуће и мађарску мањину у Војводини.Када је Демократска опозиција Србије успела 2000. године да са власти скине Слободана Милошевића, тадашњег председника СРЈ кога је Запад, али и добар део нашег јавног мњења сматрао и данас сматра одговорним и за ратове и за санкције и за бомбардовање, чинило се да ће све бити другачије. Односно, да ће притисци на Србију нестати или бар попустити. Додуше, они јесу застали на неко време, али чим је тадашња влада на челу са Зораном Ђинђићем почела да некако „саставља“ разбуцану Србију — стигли су нови притисци. Запад је тражио независно Косово, да Слободан Милошевић одговара за ратне злочине у Хашком трибуналу, признање колективне кривице Срба за геноцид итд. Део траженог Србија је испунила, добијајући обећање да ће јој се пут ка чланству ЕУ отворити. Тада је говорено да ће 2007. година бити година када ће Србија постати део европске породице. У међувремену, Зоран Ђинђић је убијен. Милошевић је умро у Хашком трибуналу. Косово је прогласило независност. Србија није под санкцијама, није у ратовима, ушла је у преговоре за чланство у ЕУ, али Запад и даље сматра да Србија треба да дâ још.
Чињеница је да дешавања у Србији тренутно сабласно подсећају на нешто већ виђено: шпијуни, покушаји атентата, отворени ултиматуми амбасадора….Шта Запад још може да узме од Србије?! Одговор или барем наговештај истог је можда (не)свесно наговестио Небојша Човић, бивши потпредседник Владе Србије, гостујући на телевизији Пинк. Он је, између осталог, рекао да мало пажње обраћамо на оно што се тренутно дешава у Србији, на „елемент политичког притиска“, а Човић то сликовито објашњава: „Када је ЕУ директна, она каже: урадите то — и ми ћемо вам отворити поглавље“.
Човић лепо рече да се то све „лако спинује“ кршењем људских права, прекомерном употребом силе, треба заборавити прошлост… Да је то тако, показале су године иза нас. А довољно је поменути само Албанце са Косова и то што су они успели на крилима „кршења људских права“.Подсећања ради, Бошњаци из Санџака недавно су се обратили Европској унији подужим писмом о кршењу њихових људских права. Ту је и референдум о културној аутономији и повезаности са Сарајевом, који су Бошњаци одржали почетком деведесетих. Албанци са југа Србије затражили су ближе односе са Приштином, али и Асоцијацију албанских општина по угледу на Заједницу српских општина предвиђену на Косову по бриселском дијалогу. Војводина још одавно има отворену Канцеларију у Бриселу, али после промене власти, сепаратистички гласови су малтене утихнули. Међутим, ту је мађарска мањина која делом тежи за културном регијом која ће бити у блиској вези са њиховом матичном државом. Да ли западни намештеници у Београду траже од Србије да можда испуни ове жеље? Политиколог Драгомир Анђелковић не сумња да је Србија под сталним притиском Запада, и да се од ње много тога тражи. Како каже, евроатлантски центри моћи уистину прижељкују Србију сведену на територију некадашњег београдског пашалука, у форми федерализације или конфедерације саме Србије.
Анђелковић каже да не треба да подлежемо овој врсти психозе, као и да морамо да будемо јасни у одбијању непринципијалних притисака, али да морамо да будемо и реални:„Они од нас неће тражити федерализацију, али ће тражити признање Косова или макар третирање Косова као независне државе и тражиће промену карактера Србије, то јест, да Србија не буде дефинисана ко српска национална држава већ апстрактно као грађанска“, верује Анђелковић. Он сматра да Србија треба да задржи дефиницију српске националне државе, као и све друге државе које имају велику дијаспору, посебно у региону, јер овако дефинисана држава има право да се бори за културна права Срба од чега зависи — њихов културни и национални идентитет.
Спутњик, аутор: Бранкица Ристић