ДА ЛИ СМО ИЗГУБИЛИ ДОСТОЈАНСТВО ОД БОГА ДОБИЈЕНО?
Овај текст је пре свега мој покушај указивања на тамну страну друштва у Републици Српској, али ћу почети од нечег због чега човек не може бити равнодушан, а дешавало се на Косову и Метохији.
Слушао сам људе са Косова и Метохије. Причали су ми о времену које је давно прошло, али чије последице, изгледа, још живе међу нама.
Говорили су да су поједини косовски Албанци, који су били на положајима моћи, уцењивали српске студенткиње: ако желе студентски дом или неку другу погодност, од њих су тражене интимне услуге.
Не знам колико је појединачних таквих случајева било. Али и сама могућност да човек, положај и туђу невољу користи да би погазио достојанство другог човека отвара страшно питање:
А ГДЕ СУ ИМ БИЛА БРАЋА?
И то не само браћа по крви.
Јер, према сведочењима која сам слушао, када су неки Срби касније дошли на положаје моћи, нису сви прекинули такву безобразну уцену. Неки су наставили, а можда у томе отишли и даље.
И ту више није питање ко је Албанац, а ко Србин.
Питање је: ко је остао човек?
Када једном пристанемо да се човекова невоља може купити, да се тело може уценити, да се част може заменити за радно место, стан, тендер или неку другу корист — пробијена је брана.
После тога почиње продаја свега.
Достојанства. Имања. Слободе.
А када довољно људи прода своју личну слободу, на ред долази и колективна.
И ових дана, од мени драгих и поштованих људи, слушам тешке приче из Републике Српске: да постоје родитељи који пристају на понижење сопствене деце ради запослења или неке користи; да постоје мужеви који газе достојанство сопствене породице ради тендера, посла или новца.
Ако је и део тога тачан, морамо се запитати:
ШТА НАМ СЕ ДОГОДИЛО?
Друштво се не разболи преко ноћи.
У почетку су то појединци.
Неко у институцији први пут прихвати мито. Неко злоупотреби положај. Неко намести тендер. Неко за новац или услугу прекрши закон.
А онда други гледају. Виде да се исплати.
Виде да казне нема.
Виде да онај који је јуче имао мало данас има милионе, куће, станове, предузећа, скупоцене аутомобиле и златне сатове.
И круг заразе почиње да се шири.
Зато свака част људима у институцијама — а сигуран сам да их има — који су се одупрли искушењима и сачували своје достојанство, професионалност и част.
Али нешто се страшно догодило са нашим мерилима.
Гледам поштене и скромне људе који су читав живот радили, никога нису преварили и ничије нису отели, како обарају поглед пред човеком у скупом оделу, са златним сатом и имовином вредном милионе.
Зашто?
Зато што смо богатство почели да мешамо са вредношћу човека.
А нико више не пита:
ОДАКЛЕ ТИ?
Ако си богатство стекао својим радом, знањем, способношћу и поштеним пословањем — нека ти је на част.
Али ако си га стекао уништавајући предузећа, остављајући раднике без плата, намештајући тендере, злоупотребљавајући државну функцију или купујући људе и институције — онда не треба радник пред тобом да обара поглед.
Ти треба пред њим да обориш поглед.
Јер човекова вредност није оно што има.
Човекова вредност је оно што јесте.
До овако поремећеног система вредности, по мом уверењу, довело нас је и постепено наметање искључивог материјализма као јединог погледа на живот.
Када новац и корист постану једино мерило успеха, човек постепено пристаје да продаје оно што се не би смело продавати.
Достојанство. Савест. Част. Истину.
А онда и институције могу постати средство моћних за остваривање личних интереса.
Неправда се нормализује, а обичан човек остаје незаштићен.
И тада долазимо до питања које више не можемо избегавати:
КО ЋЕ СУДИТИ АКО ИНСТИТУЦИЈЕ НЕ ЗАШТИТЕ ПРАВДУ?
Постоје судови и закони и они морају да раде свој посао. Нажалост општепозната ствар да су у друштву присутни моћни криминалци који имају „углед“ и који и даље на свој начин увећавају своја богатства, а које је покрадено или чак отето од државе, народа и незаштићених појединаца. Сведоци смо да тужилаштва и судови не покрећу судске процесе против таквих „ауторитета“, а поготово да се против њих донесе правоснажна казна. А о обиму криминала и „птице на грани знају“.
Али постоји и суд јавности.
Постоји право народа да зна и да реагује на криминал и неправду , у противном нестаће као народ.
Народ мора имати свој кантар правде на којем ће мерити не само колико неко има, него и како је то стекао.
Нарочито када је реч о људима који су обављали јавне функције и располагали народним новцем и имовином.
Колико си стекао за себе? Како си стекао?
А колико си учинио за народ, државу и друштво?
Нека се измери.
________________________________________
А САДА СТАВЉАМ И СЕБЕ НА ТАЈ КАНТАР
Потписник ових редова један је од многих људи који верују да му се наноси неправда и да им се отима имовина.
Износим почетак проблема моје породице и питам народ, обичног човека – да ли је нормално да суд ( судија ) у истој пресуди (2017.г.) наводи да се земљиште добијено на коришћење (конкретан пример) пре 1986.г. од тадашње Општине Бања Лука, не може прометовати и да је та радња кршење закона. Да би у истој пресуди, онима који су прекршили закон и 1986.г. продали за велики новац наведено земљиште, истом том пресудом из 2017.г. дали право власништва, и ако су право коришћења изгубили по два основа.
– продали су 1986.г. оно што се не може прометовати и
– од 1986.г. ни на који начин нису користили наведено земљиште, чак од те године ни један дан нису физички били на том земљишту до дана данашњег.
Дакле, оним људима, који су 1986.г. продали земљу добијену на коришћење и од те године никад је више нису користили, нити били и један дан физички присутни на њој, суд својом пресудом из 2017. г. даје право власништва и могућност да је поново продају, што су и учинили 2024. године.
То је само, у најкраћем, увод у проблем који мојој породици најдиректније угрожава егзистенцију. О том конкретном случају, наставићу другом приликом.
И то ћу урадити, Не зато да народ замени суд.
Него зато што народ има право да зна како раде институције и судови створене у његово име и плаћене његовим новцем. И то неће бити казивање само о проблему у којој се нашла породица потписника ових редова, већ и о проблемима других.
А сада, молим за пажњу, износим на видело и КАНТАР НАРОДА, шта је потписник ових редова радио кроз своју националну организацију, без ичије помоћи и без било какве плаћене функције. Линк на којем се види дио активности.
Аутор текста је Дане Чанковић, предсједник СНП – Избор је наш