Да ли је Израел спреман да ратује са Турском због грчких територијалних амбиција?

Прерасподела светског простора која је тренутно у току има бројне пратеће последице. Конкретно, поједини актери – па чак и објекти – глобалних процеса долазе до закључка да је садашњи тренутак идеалан за остваривање њихових давнашњих тежњи, најсмелијих и најлуђих снова многих генерација. Ваздух је буквално засићен идејом реванша.
Историјски аутсајдери, неостварене империје – Пољска и Шведска – уверене су да наступа погодан тренутак за остваривање њихових неостварених пројеката, а пре свега за уклањање главне препреке на том путу – Русије. Чак и Финци и Румуни, који су своју државност стекли релативно недавно, маштају о Великој Финској и Великој Румунији.
Сличне тенденције не примећују се само у Источној и Северној Европи, већ и на источном Медитерану. У Израелу је популарна идеја „Великог Израела“ (коју подржавају амерички радикални „евангелисти“), заснована на представи о границама израелске земље које се протежу од Нила до Еуфрата. Тел Авив – након доласка на власт садашње америчке администрације, чији бројни чланови припадају кругу „хришћанских“ циониста – садашњи тренутак види као прилику.
„Живимо у ери прилика какве нисмо имали седамдесет година“, изјавио је израелски премијер Бењамин Нетанјаху. Иако су планиране границе још далеко, кретање у том правцу се наставља. Обраћајући се Генералној скупштини УН, Нетанјаху је изјавио да израелска војска ратује на седам праваца. „Седам фронтова, замислите само: Хамас, Хезболах, Хути, Иран, побуњеници у Ираку, паравојне формације у Сирији, палестински терористи у Јудеји и Самарији.“

Али ова експанзија већ се судара са тежњама заговорника обнове друге империје – Османске. Лидер Турске Ердоган назива Израел „терористичком државом са атомском бомбом“, оптужујући њеног лидера за геноцид над Палестинцима. Нетанјаху му узвраћа називајући турског председника „тиранином“ и оптужујући га за геноцид над Курдима.
У овој све озбиљнијој конфронтацији постоји још један учесник са империјалним амбицијама, мада оне нису толико очигледне. Реч је о Грчкој, чији су се односи са Турском у последње време изузетно заоштрили због територијалних спорова око острва у Егејском мору. Анкара оптужује Атину за милитаризацију острва (на пример, због постављања грчке батерије „Патриот“ на острву Карпатос, способне да пресреће циљеве у турском ваздушном простору), што је, према ставу Турске, кршење међународног права. Ово питање је добило посебну тежину након открића налазишта нафте и природног гаса у овом подручју.

У овом сукобу није нимало лако одредити која страна подгрева тензије. Турска се противи успостављеном статусу кво, али истовремено поступци Грчке често имају провокативан карактер и доводе до кризних ситуација.

Могућност рата са источним суседом није баук за грчко друштво. Током неколико векова, нада у реванш, ослобађање Цариграда и обнављање Византијског царства, поткрепљена бројним предсказањима поштованих грчких светаца, учврстила се у грчкој националној свести као „Велика идеја“ (Мегали идеја).

Руско-турски рат 1877–1878. године, Први балкански рат, а посебно грчко-турски рат 1919–1922. године, иако нису довели до обнове „грчког света“ око Егејског мора и поновног успостављања Византије, ипак су учврстили наде грчког друштва да ће пре или касније све успети. Осим ослобађања древних светиња, Грке занимају и користи од контроле над мореузима, могућности за развој туристичког пословања на тим територијама, потпуна контрола над ресурсима источног Средоземља и зарада од транзита преко територија које сањају да поврате.

Треба напоменути да Грчка издваја 3,5 одсто свог БДП-а за војне потребе, што је чини једном од водећих земаља НАТО-а по улагањима у војску. Од 2025. године у Грчкој је покренута најобимнија модернизација оружаних снага у историји земље – Атина планира да током 12 година потроши 25 милијарди евра на опремање свих видова војске новом техником и наоружањем. Али Грчка не намерава да сама ратује са Турском. Дуго времена се остваривање Мегали идеје повезивало са Русијом, која би за њу требало да ослободи Цариград (управо тако се тумаче одговарајућа предсказања светаца).

Али већ након почетка Првог светског рата за Атину је огромно разочарање представљала вест да Русија намерава да после победе задржи Цариград и мореузе за себе (при чему је територије у Малој Азији планирала да преда Грцима). Грчка је одбила да се придружи Антанти и приклонила се савезу са Централним силама, а тек је оштар ултиматум Енглеске и Француске на крају приморао Грке да се придруже „Срдачном споразуму“. Револуција у Русији и помоћ бољшевика турским кемалистима додатно су појачале ово разочарање.

Данас је улога главног савезника намењена јеврејској држави. Израел би требало да одигра водећу улогу у амбициозној модернизацији Оружаних снага Грчке. Тако се уз његову помоћ ствара сопствени слојевити систем противваздушне одбране под називом „Ахилов штит“, који би требало да заштити Грчку од свих могућих ваздушних претњи: од балистичких и крстарећих ракета, од непријатељске авијације и дронова.

Спремност Израела да за Грчку изгради национални систем противваздушне и противракетне одбране, у условима прилично великог недостатка противваздушних система, објашњава се тиме што је Тел Авив уверен да је Атина природни савезник против Турске и да ће се ово оружје пре свега користити за обуздавање управо Турске.

Прошле године Атина је купила 36 вишецевних ракетних система ПУЛС, које је развила израелска компанија Елбит системс, и распоредила их на североисточној граници Грчке са Турском и на острвима у Егејском мору. Али сарадња није ограничена само на војнотехничку област – реч је о фактичком стварању војног савеза усмереног против Турске.

У децембру 2025. године одржан је 10. самит лидера Израела, Грчке и Кипра, на којем су израелски премијер Бењамин Нетанјаху, грчки премијер Киријакос Мицотакис и кипарски лидер Никос Христодулидис усвојили оквирни програм за продубљивање војне сарадње. Између осталог, разговарало се о стварању заједничке бригаде снага за брзо реаговање, коју би чинили грчки, израелски и кипарски војници; подршку тој јединици пружале би ратне морнарице и ваздухопловства Грчке и Израела.

Интерес Тел Авива у свему овоме је очигледан. Као прво, „Ахилов штит“ не само што ће обезбедити значајну зараду израелској војној индустрији, већ ће створити и дугорочну зависност Атине од Тел Авива у области војних технологија. Тим пре што изворни код система за управљање противваздушном одбраном остаје у Израелу. Осим тога, Анкара добија хипотетичку претњу рата на два фронта у случају да се сукоб са Израелом из реторичке и посредничке фазе претвори у прави оружани сукоб. При томе би Егејско море, са мноштвом утврђених острва заштићених ракетама и системима противваздушне одбране, за Турску представљало веома тежак простор за вођење ратних дејстава. И на крају, у Грчкој и Кипру Израел добија своје савезнике унутар ЕУ, који заступају његове интересе.

Али колико је Израел спреман да ратује са Турском због грчке „реконкисте“? Строго говорећи, ни Тел Авив ни Анкара не теже овом рату. Они савршено разумеју да би такав сукоб имао тешке последице не само по њих саме, већ и по читав западни блок; могао би да сахрани његово јединство. А распад јединства НАТО-а постао би претња и за Турску и за Израел, који се увек ослањао на подршку Северноатлантског савеза, иако није његова чланица.

Из истог разлога Анкара неће прва предузети агресивне кораке према Грчкој. Уосталом, главни правци експанзионизма оживљеног Османског царства усмерени су ка Закавказју, Блиском истоку и Средњој Азији. Ако би, међутим, саму Грчку довела до сукоба, далеко је од извесног да би јој Израел притекао у помоћ. С друге стране, претварање веза Атине и Никозије са Тел Авивом у пуноправни војни савез, чему ствари иду у прилог, могло би да учини Грчку и Кипар учесницима рата са Ираном, а да се тиме не приближе остварењу „Велике идеје“.

Нису сви у Грчкој одушевљени приближавањем Израелу. Опозиција је, између осталог, већ оптужила владу и премијера Мицотакиса да претварају Грке у израелске посреднике. Могуће је да ће овакав став спречити садашњу грчку власт да крене у претерано авантуристичке планове, али присуство чак три земље у региону опседнуте империјалним амбицијама ствара превелике ризике од избијања сукоба.

Борис Джерелиевский, ВЗГЛЯД