Зашто је потребан нови сукоб с Хрватском? Да ли је он стваран? У којој мери вређање Хрватске, односно Србије, повећава политички рејтинг оних који те увреде изговарају? На ова питања одговара Дејан Јовић, политиколог и редован професор Универзитета у Загребу
Kад је средином децембра Хрватска (не)очекивано одлучила да блокира отварање поглавља 26 (култура и образовање) у преговорима Србије са ЕУ, председник Владе Александар Вучић је, у знак протеста, прекинуо своју посету Бриселу и, вративши се у Београд, рекао како му је „доста хрватског иживљавања“. Био је то знак да, уз уобичајену употребу тешке медијске артиљерије, поново креће вербални рат на релацији Београд-Загреб. Иако су поједини политичари и аналитичари објашњавали да хрватска блокада поглавља 26 не би смела бити разлог за до те мере погоршавања односа између две земље, ситуација се није смиривала. Та чињеница отворила је и нека занимљива питања. Kоме је, на пример, и зашто потребан нови сукоб с Хрватском? Да ли је он стваран или одглумљен? У којој мери вређање Хрватске, односно Србије, повећава политички рејтинг оних који те увреде изговарају?
Политиколог и редовни професор међународних односа и националне сигурности на Факултету политичких наука у Загребу Дејан Јовић верује да је заоштравање односа Београда и Загреба пре свега последица чињенице да се обе државе данас осећају моћније и важније него што у стварности јесу.
„Односи Хрватске и Србије имају елементе кризе и такво би се стање, бојим се, могло наставити. Очекивало се да ће придруживање Еуропској унији полако разријешавати проблеме, а испало је, ето, да је, кад је о Србији ријеч, тај процес заправо отворио нова жаришта и тензије. Томе су, по мом суду, придонијеле и неке грешке политике Брисела према западном Балкану“, каже професор Дејан Јовић.
Kоје грешке?
Грешка је била одлука о индивидуалном пријему земаља западног Балкана у ЕУ, што државе-кандидате није упућивало на то да, прије него ли уђу у ЕУ, саме разријеше међусобне проблеме. Умјесто тога, оваквим приступом Брисел кандидатима на неки начин обећава да ће, постану ли чланице, бити у стању блокирати оне које то нису. Зато данас, умјесто смиривања ситуације и помирења, имамо нове конфликте и кризе. Што је и разумљиво будући да је један од кључних мотива готово свих земаља западног Балкана за улазак у ЕУ у бити националистички.
Kако то?
У ЕУ улазите како бисте прекинули вањски притисак, односно како бисте формалну сувереност претворили у стварну; истодобно, приступањем ЕУ све оно што сте постигли кроз процес приступања само због извањског притиска и што вам се никад није свиђало настојите на неки начин окренути наопачке. Процес придруживања је за многе земље понижавајућ и фрустрирајућ јер нарушава њихову сувереност. Међутим, кад уђете у ЕУ, покушавате то компензирати на начин да искажете да више не морате да слушате никога, а можете да блокирате свакога. Барем се вама тако чини, иако вас стварност често разочара.
Да ли је Србија донела одлуку да приступи ЕУ?
Овиси на кога мислите кад кажете „Србија“. И у Србији, као и у Хрватској кад је улазила у ЕУ, политичка елита је скоро па јединствена по том питању – прихватају чланство у ЕУ као „једини пут“ који „нема алтернативу“. А питање уласка у ЕУ је ипак још ствар елите, односно политичког естаблишмента. Ако погледате Хрватски сабор, у то вријеме се од 150 и неколико заступника само Ружа Томашић противила уласку Хрватске у ЕУ.
Данас је Ружа Томашић задовољна чланица Европског парламента?
Није ли то парадоксално?! Истовремено, и у Хрватској је, као и сада у Србији, јавно мнијење било прилично хладно према чланству у ЕУ. То сам расположење назвао „еуроравнодушноћу“. На референдуму је тек 28 процената грађана гласало за улазак Хрватске у ЕУ, 14 посто је било против, док 58 уопће није ни гласало. Хрватска је онда морала промијенити Устав, будући да би по старим правилима тако слаба излазност значила би да референдум није успио. Kад бисте питали грађане зашто нису заинтересирани за ЕУ, чега се плаше, одговарали би вам да се боје да ће живети лошије, да ће њихова привреда изгубити у отвореној конкуренцији, да ће нестати субвенције, да ће други покуповати њихове куће или инвестирати у њихову индустрију. Што се ђелимице није показало потпуно неоправданим. У том смислу, на ваше питање да ли је Србија одлучила ући у ЕУ, понављам да таква одлука овиси прије свега од тога хоће ли политички естаблишмент бити у стању занемарити јавно мнијење. Вањски притисак је мањи проблем: уосталом, ни Русија се не противи чланству Србије у ЕУ, што је ових дана потврдио и Александар Чепурин.
Верујете у то? Питам зато што је својевремено исто речено и Црној Гори: Русија нема ништа против чланства Црне Горе у ЕУ и НАТО, па смо видели шта се догодило.
Kад је ријеч о ЕУ, доиста мислим да се Москва томе неће противити. Они се противе уласку у НАТО, а то Србија и не жели. Желе ли грађани Србије у ЕУ? Искрено, нисам заговорник укључивања народа у доношење спољнополитичких одлука. То зна бити опасно у регионима који су већ искусили до чега су све довела референдумска изјашњавања деведесетих.
Враћамо се на почетак: да ли је хрватско блокирање поглавља 26 у преговорима Србије са ЕУ једини узрок отварања нове кризе на релацији Београд-Загреб? Након затегнутих односа у време док је Томислав Kарамарко био на челу хрватске владе, чинило се да се победом премијера Андреја Пленковића најпре на унутарстраначким, а онда и на парламентарним изборима ствари полако сређују.
Мислим да је Томислав Kарамарко био озбиљна пријетња слободи у Хрватској и да је због њега, због његове политике, дошло до уласка екстремних и раније маргинализираних група у мејнстрим политику. Пленковић их сада покушава вратити на мјесто на које их је своједобно био ставио Иво Санадер. И тек донекле у томе успијева. Јер макнут је Златко Хасанбеговић, Миро Kовач је негђе са стране, а најрадикалнији десничари из Хрватске странке права „Анте Старчевић“ испали су из политике. Пленковић је у том смислу шанса за нови почетак, па би за односе између двије земље можда било добро да, након предсједничких избора 2017, и са српске стране добијемо неку нову личност, некога тко није тако директно уплетен у деведесете. Али, ту има једно велики „али“: ми, дакле, не знамо какав је Пленковић заправо политичар. Жели ли он, рецимо, наставити по старом кад је ријеч о националистичким наративима и поступцима у Хрватској, или их жели довести у питање.
Судећи по ономе што је премијер Пленковић недавно изговорио у емисији „Неђељом у 2“ ХРТ-а, не бих баш рекла да их жели довести у питање.
Пленковић доиста за сада ђелује веома неодлучан или се чак чини да такве ствари одобрава. Узгред, подсјећам да је досадашња каријера премијера Хрватске била дипломатска. А дипломација није исто што и политика. Политика је посао доношења одлука, дипломација није. У том смислу, не изненађује да су многи потези које је премијер Пленковић повукао били погрешни.
Шта на пример?
То да је отишао у Босну и Херцеговину без вођења рачуна о политичким последицама које ће та посјета изазвати; да је исто направио одласком у Украјину; да је блокирао Србију, иако ће му се веројатно десити да ће то морати повући; да је био недовољно одлучан у смислу директног и промптног одговора на табле које се појављују у Јасеновцу, што се Санадеру, рецимо, није могло догодити… Све у свему, Пленковић се за сада не показује као нарочито вјешт политичар, али би му ипак требало дати времена. Позитивно је то што не даје бомбастичне изјаве. Видели сте да су реакције на изјаве премијера Вучића биле хладне и прилично одмјерене. У бити, он их је игнорирао; чак их је покушао умирити и умањити. Kад је ријеч о последњем кругу тензија на релацији Загреб-Београд о којима сте питали, мислим да је разлог то што и Хрватска и Србија данас имају осјећај да су много моћније него што стварно јесу. Kод политичара из оба народа порасло је самопоуздање. Ако погледате изјаве премијера Александра Вучића, виђећете да он потенцира како „руча са Сергејом Лавровом, а вечера с Федериком Могерини“. Додуше, понекад се може ручати с Лавровом, вечерати с Могеринијевом, али ипак доручковати код куће. А доручак је, као што наши људи кажу, ипак најважнији оброк.
Зар вам то хвалисање премијера Вучића не звучи прилично провинцијално?
Такав став јесте штетан по Србију јер је, умјесто показивања „моћи“, важније реално процијенити своје могућности. Погрешне процене Србију су и деведесетих веома скупо стајале. Ако данас верујете у то да вам Хрватска као чланица ЕУ и НАТО не може ништа, и то је крива процена. Наиме, свака од чланица ЕУ може закочити приступање сваке земље кандидата, чак и кад за то нема никаквог разлога. У политици разлози нису битни; битни су моћ и могућност. С друге стране, Србија има срећу да и Хрватска ради потпуно криве процене.
Kоје погрешне процене?
Вјерује, на примјер, да је уласком у ЕУ постала регионална сила, лидер у регији (за коју, иначе, тврди да јој не припада) и да је њена дужност да ту регију „приведе“ Еуропској унији. Погледајте што службени Загреб данас говори о Босни: БиХ је, кажу, централно питање хрватске спољне политике; Босна је наша обавеза, ми ћемо помоћи, ми смо јамство, ми ћемо еуропеизирати и сл. Опростите, али зар тај изразито патронизирајући дискурс већ није произвео немогуће: истодобно је изнервирао и Бошњаке и Србе, те их је на тај начин приближио. Хоћу рећи да је то контрапродуктивно за саму Хрватску, која очито вјерује како је у стању сама БиХ угурати у ЕУ, односно сама Србију зауставити на еуропском путу. Ако полазите од таквих премиса, лако се можете суочити са чињеницом да заправо и нисте толико моћни и да је то што мислите такођер крива процјена.
Подсетили сте на то да свака чланица ЕУ може да успори или да заустави европски пут сваке земље кандидата. Да ли је са том чињеницом упознат и премијер Вучић, који упорно наглашава да се „само једна земља“, тј. Хрватска, противи отварању поглавља 26?
Надам се да премијер Вучић зна да се све одлуке у ЕУ доносе једногласно. Додуше, точно је да је лакше ако тек једна земља блокира отварање поглавља. Да ли ће Хрватска успјети увјерити још некога да јој се у тој блокади придружи? Било је покушаја с Бугарском, с Румунијом такођер, али они су засад неуспјешни. Можда зато премијер Вучић наглашава да то чини само Хрватска. Вјерујем, притом, да се међусобни проблеми двије земље морају разријешити билатералним путем. Премда, да будемо поштени, запањујуће је да се неки од њих досад нису разријешили. Сјећам се прича о уџбеницима још из времена кад сам присуствовао разговорима предсједника Јосиповића и Тадића. Било је то прије пет година! Додуше, питање уџбеника неће бити једина препрека за Србију.
Шта ће бити?
Мислим да ће поштивање одлука Хашког суда, и то „у свему и у потпуности“, бити сљедећи проблем који ће Хрватска ставити на дневни ред, и то у оквиру поглавља 23 у преговорима Србије са ЕУ. Очекујем да ће тада доћи до новог заоштравања односа Загреба и Београда, будући да ће тада вјеројатно морати бити отворено питање рата деведесетих. И до сада смо слушали различите изјаве о карактеру тог рата, о томе је ли то била „великосрпска агресија“ или није. За Хрватску је то питање много важније него за Србију, будући да се Хрватска осећа као ратна побједница и да је у њој конституисан наратив о Домовинском рату, око којег се тражи национално јединство. Такођер, ако узмемо у обзир то што много људи имају директне користи од субвенција повезаних са статусом жртве или победника, многима је у интересу да се тај рат никад не заврши.
С обзиром на то да је Србија деведесетих изгубила четири рата, а да су данас на њеном челу они који су на овај или на онај начин у тим ратовима учествовали, мислите ли да фрустрација ратних губитника доприноси појачаној националној реторици коју слушамо последњих година?
Политика није само ствар интереса, она је и ствар емоција, као и ствар идентитета. У политици је, иако се то често не види, нажалост доста важан аспект осећај понижења, жеље за осветом, осјећаја фрустрираности због издаје и осјећаја надмоћности, односно немоћи. Не помаже што никако да се одмакнемо од политичара који су или сами учествовали у злу деведесетих, или су политички синови главних вођа тог сукоба. На српској је страни важно разумети да су Јосиповић и Тадић могли сарађивати јер нити је Јосиповић политички син Фрање Туђмана, нити је Тадић изашао испод Милошевићевог шињела. Но, како то постићи с Kарамарком или Пленковићем, којима је Фрањо Туђман узор на хрватској, и Вучићем, Дачићем и Николићем на српској страни, који су били блиски Слободану Милошевићу или Војиславу Шешељу? Kако бити добар пријатељ с туђмановцем, односно с милошевићевцем? Управо у истодобном доласку на челне позиције Томислава Николића и Томислава Kарамарка – а они су побиједили истог дана те 2012. године – видим почетак новог круга хладноће у нашим односима. У међувремену смо се Kарамарка, срећом, ријешили – али нисмо се ријешили „туђманизма у свиленој рукавици“ у Хрватској, нити оних који носе терет личног суђеловања у трагедији деведесетих са српске стране.
Да, али је једно имати узоре, макар и тако погрешне, а нешто сасвим друго ратовати или вршити смотру своје војске на територији друге земље. Ипак, упркос анимозитетима и историјским оптерећењима, председница Kолинда Грабар Kитаровић срела се с премијером Вучићем, од кога је добила цвеће.
Тај је сусрет био неуспјешан. Парадоксално је да се у предизборној кампањи са српске стране говорило да је доста „политике љубљења и грљења“, а управо сусрет хрватске предсједнице и српског мандатара није био ништа друго до „политика љубљења и грљења“, која је, по мом суду, била и знак неразумјевања улоге председника Хрватске. Јер, ви ако хоћете озбиљно разговарати с Хрватском, онда се морате сусрести с премијером, будући да предсједница нема никакве велике овласти. Такођер, за председницу Хрватске било је непримерено да се у том моменту среће не чак са премијером, него са мандатаром владе у Србији. Сјетите се да је, иако најмоћнија политичка личност, Александар Вучић тада био само мандатар за стварање нове владе. Напросто, те се чињенице нису довољно уважиле.
Kад већ говоримо о интерпретацијама историје, имате ли утисак да се у Србији њени односи с Хрватском намерно своде на две историјске чињенице: на страдање Срба у усташком логору Јасеновац и на етничко чишћење српског становништва у Хрватској након акција „Бљесак“ и „Олуја“? Овде се упадљиво избегава да се помене шта је претходило „Бљеску“ и „Олују“: ко је изводио „балван-револуције“, ко је вршио етничка чишћења Хрвата, ко је сравнио са земљом Вуковар, ко је напао Дубровник…
То је точно: не само повијест већ се и садашњост интерпретира веома селективно. Из Хрватске у Србију долазе само или углавном лоше, драматичне вести. Важи и обрнуто. У Београду се, на пример, говори о табли у Јасеновцу, која је страшна, скандалозна и недопустива, али се исто тако прешућује да је, рецимо, Уставни суд потврдио осуђујућу пресуду фудбалеру Јосипу Шимунићу који је викао „За дом спремни“ на стадиону, или да је саборски Одбор за устав тражио да се нешто учини с таблом у Јасеновцу; да у Хрватској постоји велик број Хрвата који се активно супротстављају усташтву и екстремизму. Погледајте, на примјер, оно што је Ферал Трибуне и фераловска традиција. Узмите Виктора Иванчића, Бориса Дежуловића, Предрага Луцића, затим Анту Томића, Нови лист, Зорана Пусића, Драгана Марковину, Твртка Јаковину, Хрвоја Kласића, Раду Борић, Иницијативу младих, Игора Мандића, Милорада Пуповца са свим својим организацијама, Весну Тершелич и цијелу Доцументу – а изоставио сам многе, многе. Извините, али и то је Хрватска! Наравно, Хрватска су и усташе и неоусташе, али је у сваком смислу погрешно Хрватску гледати искључиво кроз екстремизам. Уосталом, зар би итко од нас са оваквим ставовима могао опстати да је ситуација онаква каквим је приказују неки таблоиди у Србији, који су, узгред, чак и Зорана Милановића прогласили усташом! Таква злоупотреба тешких ријечи, тај намјерно погрешан говор штети. Српски националисти су Србији већ направили огромну штету тиме што су викали „вук“ кад је била мачка, па би из тога ваљало извући закључак. И није корисно да у Србији постоји де фацто „министар за Хрватску“ који никад није живио у Хрватској и о њој очито зна веома мало. Мислим на Александра Вулина, који је, из мени непознатог разлога, доиста постао „министар вањских послова за Хрватску“.
Kако се у Хрватској тумаче запаљиве изјаве министра Вулина?
Kао долијевање уља на ватру. Kао нешто што компромитира и често штети оправданим упозорењима које о расту екстремизма изричу сами Срби у Хрватској. А само Срби у Хрватској имају кредибилитет кад говоре с каквим се све проблемима суочавају. Они то чине без страха, без жеље да све Хрвате изједначавају са усташама и најчешће без мржње према народу с којим живе. Kад у последњим извјештајима Српског националног вијећа прочитамо да је порастао говор мржње, да долази до све већег броја инцидената, да је статус Срба лошији него 2013, то је, по мом суду, за статус грађана српске националности у Хрватској релевантније од било које политичке изјаве тамо неког министра који у животу није срео Хрвата. Без обзира на добре намјере, често је контрапродуктивно да се проблемима једне националне заједнице говори из друге државе, и то у оквиру политизираног контекста. Наравно, важи и обрнуто. Особно бих волио да чујем Хрвате и остале мањине у Војводини и у цијелој Србији да кажу имају ли проблеме или неријешених захтјева у односу на власт у Србији; или Хрвате у БиХ, а не да о томе слушам од националистичких министара из Загреба, којима Хрвати у другим земљама служе да потпале ватру национализма и мржње. Баш као да тога није било довољно и као да у том пожару управо мањине неће бити прве жртве.
Не знам да ли сте слушали конференцију за штампу премијера Вучића организовану поводом хрватске блокаде поглавља 26, на којем је, говорећи о фамозном инциденту у Дубровнику са српским чоколадицама, рекао да заправо презире хрватску председницу, а све Хрвате и Хрватску премијер је идентификовао са усташтвом и фашизмом, објашњавајући, притом, у наставку да о Хрватима заправо није рекао „ниједну ружну реч“, већ да они вређају њега.
Бојим се да би нас све могла „убити прејака реч“, ако већ није чоколадица „мони“. Прагматички гледано, политички мјерено, такав дискурс је такођер нерационалан. Јер ако Србија жели у ЕУ, мора повећавати број пријатеља и смањивати број противника међу земљама чланицама ЕУ. Невјеројатно је да потенцирате сукобе, а знате да се ради о земљи која – хтјели то или не – ипак сједи за столом за којим се одлучује. Не разумијем ту логику.
Ако то зна, зашто премијер Вучић онда то ради? Свестан је да му расте рејтинг кад вређа Хрватску или…
Не знам колико му такав дискурс може поправити рејтинг: можда су мотиви сасвим искрени, а можда је био и емотиван, реагирајући инстинктивно… Не знам. У сваком случају, поменута афера са чоколадицама наштетила је прије свега самој предсједници Грабар Kитаровић, која је због тога у Хрватској исмијавана. Људи су се ругали њеној политичкој нетактичности, недостатку талента за дипломацију, а посебно за економску дипломацију. И хрватски привредници су рекли да је изјава предсједнице Грабар Kитаровић штетна. А питање популарности… Хајде да најприје видимо што је цијена те популарности. Ако сте већ у позицији у каквој је премијер Вучић, који је изразито популаран политичар и који, изузев Јосипа Броза, у Србији нема конкурента од којег би могао изгубити на изборима – а и Јосип Броз ових дана није баш у најбољој форми и нема српско држављанство – онда није сасвим јасно што ви заправо желите. Да ли је интенција да имате стопроцентну подршку, јер, авај, није довољно то колико сте вољени? Ако је то циљ, онда то више није демократски систем.
Него?
Онда је то систем у којем укидате плурализам, нормалну слободну демократску комуникацију. У том случају смисао вашег политичког ђеловања је један: да на власти останете заувјек и да спријечите настајање било какве алтернативе. О томе је као о моделу владавине писао Ерик Горди, који је систем Слободана Милошевића описао као систем у којем се тадашњи предсједник Србије, схвативши да више није тако популаран, оријентирао на то да у потпуности разруши било какву алтернативу. И, шта сте онда добили? Уништено друштво. Али, да се вратимо на питање популарности. Ако политички вођа доиста тежи задобити ту врсту популарности, он у једном тренутку престаје бити вођа и, уместо политичара који мора показати квалитете вођења, постаје пуки сљедбеник јавног мњења. Бити вођа значи говорити и непопуларне ствари, свјесни да ћете тако изгубити дио присталица. Бити вођа у Хрватској значи бити пријатељ Србима. А у Србији – бити пријатељ Хрватима, између осталих. Онај тко је толико популаран и има толико моћи на неки начин има и дужност да ризикује, да ријеши проблем, а не да ствара нове.
Да, али ви онда нисте Александар Вучић, него Зоран Ðинђић.
Ðинђић је знао да неке ствари напросто морају да се кажу, али није никад имао толико моћи колико сада има Александар Вучић. У том смислу, његови потези су били још много храбрији од оног што се реалистички гледано смије и може очекивати. За разлику од тога, кад имате скоро сву моћ у земљи а не користите је да бисте били вођа, падате испод разине хисторијске одговорности. Тко има моћ, има и обавезу. Нажалост, многи политичари не гледају себе из хисторијске перспективе и не питају се по чему ће бити запамћени, који проблем су ријешили, како ће се на њихов мандат гледати из двадесетогодишње перспективе. Многима је долазак на власт довољан, док неки желе трајни останак на власти.
Kао поменути Тито. Шта вам говори чињеница да би једино човек који је већ 37 година мртав данас успео да победи Александра Вучића? Мртав Хрват побеђује живог Србина! Где то има?!
То о чему говорите ђелује и комично и морбидно. Истодобно, то показује снагу конзервативизма у нашим друштвима. Јер Тито је популаран и у Хрватској: у натјечају за највећег Хрвата Јосип Броз је раме уз раме с Николом Теслом. Притом, занимљиво је да и један и други немају само хрватске етничке компоненте, већ су ту и југославенске, словеначке, српске. Знате ли што тај податак значи? Значи да оба друштва рјешење проблема настоје пронаћи у прошлости, и то у прошлости која је била у бити ипак ауторитарна: не тоталитарна, како данас у Хрватској воле рећи, али сигурно ауторитарна. А знамо да је носталгија за прошлошћу знак конзервативизма. У Хрватској данас имате два типа носталгије: једна је Тито-носталгија, односно југо-носталгија, а друга усташо-носталгија…
Шта је са Србијом?
Податак да би у Србији једино Тито могао побиједити премијера Вучића указује на то да су лидери који нуде чврсту руку, који не цјене плурализам и либералну демокрацију неуспоредиво популарнији од оних који су заговорници тих вриједности. Та фасцинација вођама које нитко никада није изабрао забрињавајућа је за либерални карактер демокрације. Такве тенденције воде популизму. Уосталом, сјетите се: Тито је рушио систем тако што је водио перманентну антибирократску револуцију – ја плус народ, тј. ја и народ против апарата, против система. И Милошевић је касније радио слично. Бојим се да је данас на сцени покушај релативизирања значаја институција у смислу – ја плус народ против свих; нитко ништа не ваља; цио политички систем, сви моји сарадници, сви моји министри, сви моји конкуренти, све је то скупа скоро па ништа. Боранија. Нерадници. Дакле, само ја разумијем народ. Образац у којем се ствара сендвич између вође и народа, а у којем страдају институције и правни поредак – прилично је опасан. Сви критизирамо бирокрацију, иако је она темељ правне државе. Бирокрација, бирократски начин владања кроз институције и помоћу јасних правила, много је бољи него аутократски или харизматичан, који је његова алтернатива.
У Србији ће следеће године бити одржани председнички избори, али се све чешће говори и о ванредним парламентарним. Хоће ли се премијер Вучић кандидовати за председника републике, шта мислите?
За некога тко је премијер и тко у својим рукама има сву политичку моћ, разлог да се кандидира за предсједника републике може бити страх да ће ту моћ изгубити ако нетко други, кога он неће моћи игнорирати или контролирати, дође на то мјесто. Други разлог такве кандидатуре могла би бити промјена уставног система, тј. увођење предсједничког система. Трећи је – сујета.
Шта то значи?
То би значило да, иако најјача политичка фигура у земљи, не можете поднијети никога, чак ни маргинализираног председника. Ако је о томе ријеч, онда можемо говорити о опасној тенденцији, о врсти третирања државе као приватног власништва које имате право да контролишете сто посто и неограничено, и гђе не морате да трпите да вам „нетко звоца“. Особно би ми било жао ако би се остварио такав сценариј, будући да је ово идеална прилика да премијер који је ипак направио искораке у смислу консолидације система, у смислу чврсте већине, у смислу проеуропске оријентације земље, у смислу напуштања екстремизма, сада, с позиције моћи коју посједује, пружи сигнал да заправо жели плуралистичну, слободну, демократску земљу у којој се могу чути врло различити гласови, а не само један. Србија ће бити поштована и вољена онолико колико је слободна – то је кључ њена успјеха, до којег је стало свима нама којима је Србија драга.
Зашто мислите да би то могло да се догоди? Јесте ли приметили неке премијерове искораке у смислу жеље за демократизацијом друштва, за слободом медија, за јачањем слободе јавног изражавања?
Kажем да се надам… Истодобно: да ме се не би погрешно разумијело, мислим да би ипак било криво рећи да у Србији влада диктатура. Тим прије што имате живо грађанско друштво; имате политичке странке које, иако у великим проблемима, ипак нису потпуно нестале. Зрео политичар, дакле политичар који размишља дугорочно и који жели иза себе оставити друштво које је стабилније и демократскије од онога које је наслиједио, морао би да користи своју моћ у смислу плурализације политичке сцене. Што би тако политички јаком човјеку сметао нетко тко има другачије мишљење?! Нарочито ако је свјестан да га од живих Срба данас нитко у политичком смислу не може угрозити.
Њузвик