Неке од бесмртних песама које и данас живе дело су композитора Дарка Краљића, расног и разноврсног композитора, чије је дело обележило једно време. Стварао је форме које су од њега захтевале политичке прилике, али и нешто друго што је ишло против тог доба и против стеротипног поимања уметности ”источног блока”.
Пионир југословенске забавне музике Дарко Краљић (1920-1998) рођен је у Загребу. Образовање је стекао на приватним часовима, а каријеру започео свирајући по џез оркестрима. По избијању рата одлази у Београд где, скривајући се од окупатора, увиђа популарност свог првог хита „Зашто си поспан, Чо”, који се тада озвањао градом, од „Руског цара” до „Лотос бара”. Због свог џезерског музичког опредељења, ухапшен је за време окупације, а после рата имао бројне непријатности. По ослобођењу, укључује се у музички живот, компонујући песме које су биле у складу са захтевом тренутка на већ постојеће патриотске и просоцијалистичке текстове. Међутим, његова права интересовања кретала су се ка забавној музици која се сматрала „западњачком”, „декадентном” и „реакционарском”.
Професионалну каријеру Краљић започиње као уредник забавне музике на Радио Београду (1946-1947). У програм је знао да пушта неподобне песме на енглеском језику, што се сматрало реакционарном провокацијом. Након раскида са СССР- ом, државним декретом пребачен је у Сењски рудник, и од 1949. до 1951. ради као културно- просветни референт. Тамо је компоновао „Песму сењских рудара” и оперету „Звездана ноћ”. Новим државним декретом постаје уредник Радио Београда (1951-1954), потом Радија Нови Сад (1954-1957). Као уредник у Новом Саду, долази у ближи контакт са мађарским мелосом, па је волео да обилази чарде са таквом музиком. У том периоду компонује неке од својих најпознатијих песама користећи војвођанске мотиве (рецимо, „Чамац на Тиси” по тексту Иштвана Немета, „Мала тема из Срема”, „Сомборске руже”…).
Године 1957. компонује инструментал „Вечерас у осам”, који даје радио певачици Мири Губик. Она је пева на мађарском као ”Még haplom a léptem” („Чујем кораке”) и прави велики хит. Плочу ће потом објавити ПГП РТБ.
Мира Губик – Степановић (1930 – 2005 ) је била вокална солисткиња и музички уредник Радио Новог Сада, одакле ће и отићи у пензију. Запамћена је као врсна и популарна солисткиња уметничке музике, извођач староградских песама и евергрин мелодија, и то на српском и језицима мањина.
Краљић 1959. започиње каријеру слободног уметника. У том својству постаје уредник „Дискоса” (1962-1967). За александровачку издавачку кућу прве плоче потписују групе „Искре”, „Силуете”, „Сањалице”, „Камелеоне”… Током каријере написао је музику за 50 филмова, од којих су 32 играна. Песме по којима је запамћен су и „Зашто си поспан, Чо”, „Адио”, „Две кишне ноћи у септембру”, „Кишобран за двоје”, „Опрости” (што ти стварам јад), „Љубавна песма” („Да ли знаш шта је чежња”), „Сан или живот”, „Плаветна”, „Девојко мала”, „Љубав и мода”, „Марике”, „После мене”…
Инструментал „Вечерас у осам” уз текст на српском постаје „Звиждук у осам” и хит за сва времена
Композиција „Вечерас у осам”‘ уз текст Оливере Живковић и наслов „Звиждук у осам” у изведби Ђорђа Марјановића, постаће велики хит међу љубитељима шлагера и битно утицати на ток домаће популарне музике. Премијерно је изведена на тек основаној Телевизији Београд и убрзо постаје заштитни знак овог певача. Марјановићев деби албум насловљен „Музика за игру” био је и први ЛП винил са забавном музиком објављен под тек основаном етикетом ПГП РТБ. Плоча је изашла на Марјановићев рођендан, 30. октобра 1959. године, и за месец дана била продата у 11.000 примерака. Рачуна се да тада у Југославији, иначе, није било више од 20.000 грамофона!
Ђорђе Марјановић на себе скреће пажњу крајем педесетих, када је скинуо свој сако и завитлао га у публику. Ова је реаговала јединствено, заљубила се у њега заувек, без обзира што су медијски посленици углавном мислили да је реч о сценском кловну и ненадареном певачу. Но, Ђорђе је временом израстао у врхунског шоумена, комплетног сценског уметника каквог популарна музика никад раније на овим просторима није имала.
Како су године пролазиле, „Звиждук у осам” је имао све бољи рејтинг, да би на крају стекао статус култне песме и прекретнице ка „новој музици”.
Ђорђе Марјановић заувек је променио естраду и овдашњу популарну музику
Ђорђу Марјановићу ваља признати да је заувек изменио је агрегатно стање „популарне музике”. Естраду, упеглану и примерену обичајима тог времена, муњевито је окренуо наглавачке. Чаролију ритма Запада помешао са поетиком словенске душе. То је наишло на пријем преко свих очекивања. Трасирао је пут рокенролу и био први у Титовој епохи који је осетио све димензије невиђене (а не програмиране) славе и популарности. Пратило га је спонтано одушевљење, читај: хистерија.
Први рокер социјалистичке Југославије, потом и комунистичке Русије, неће бити упамћен само као човек који је микрофон заувек скинуо са сталка и с њим пролепршао кроз забезекнуту стварност. И тако је улетео у наш живот. Касније у легенду. Одавно у вечност.
Ђорђе или човек који нам је са бине рекао да нема будућности у прошлости.
Петар Пеца ПОПОВИЋ, ВеликиЉуди