С почетка нешто о себи, небитном, покушавајући да методом индукције кажем нешто о нама.
Одрастао сам у нормалној, пристојној породици у којој, дакле, није било чланова Комунистичке партије – Савеза комуниста, отаљавао школске обавезе, завршио Економски факултет, одслужио војску – добио Значку примерног војника, надмашивши тиме Александра Вулина у његовим каснијим фазанским, регрутским напорима, запослио се, пријатељи са којима сам се каткада и оштро поџавељао сматрају да нисам непаметан…па сасвим природно и очекивано од првих дана вишестраначја у Србији учланио се у опозициону странку. Не мењајући своја политичка уверења три ипо деценије, па тиме ни странку, и данас сам оно што се подразумева под појмом опозиционар – радије бих рекао противник актуелног режима, јер је прецизније, значи слично, али не исто.
Пропагандни тим нашег цапо ди тутти и цапи, наравно под његовом контролом, смислио је да треба свим расположивим средствима у јавни дискурс убацити, па учврстити тезу да „блокадери“, дакле свако ко је противник режима „мрзи Вучића“ и да друго не знају шта да кажу и понуде.
Иако у околностима какве су данас у Србији не могу да будем против посезања за грађанском непослушношћу, ако је добро осмишљена, организована и сврсисходна – нисам „блокадер“. Једноставно нисам „блокадер“ јер је режим у тај појам медијским насиљем провладиних уредника, новинара, тзв. политичких аналитичара… уврстио све противнике режима, без обзира на њихову идеологију, шареноликост политичких уверења, па онда и природних међусобних разлика. Врховник, племенски поглавица је помислио да би било јако паметно да се под тај појам убаце сви његови опоненти, леви и десни, полулеви и полудесни, зелени, црвени, плави и они који не знају ни сами шта су, али за овакву власт нису. Јер, када могу у владајућој коалицији да се лепо здруже бабе и жабе, Курте и Мурте, којима је једино заједничко климоглавље зарад остваривања личних интереса корупцијом, климоглавље налик у климоглавих пластичних паса (ноддинг дог), зашто онда припадници и симпатизери његовог племена, по много чему специфична групација оних којима се дневно обраћа, не би поверовала да је то исто тако и на њему противној страни. Па узвикује: блокадери мрзе Србију, руше државу, ма још горе – мене мрзе и руше, мржња је њихова једина политика, спашавајте ме, ако Бога знате!
Опет лаже цапо ди тутти и цапи. Не постоје „блокадери“! Постоје само различите странке, покрети, групе грађана, јасне, мање јасне или за сада нејасне политичке оријентације, који су позиционирани на страни супротној власти, супротне српској Ндрангети, комисији, куполи…назовите је како хоћете, на исто му дође.
Будући да је то тако, не могу да буду сврстани под заједничку именицу „блокадери“ сви они који се политички не слажу са осталим противницима лоповске и издајничке власти сем у једном – неопходности промене режима. Искуство из окружења ми јасно потврђује, а иако нисам питао сигуран сам да се са овим слажу и они који су у другим опозиционим странкама, сем можда у оним које су се определиле да на изборима подрже друге политичке актере и пређу у стенд-бај период своје политичке историје.
Још одлучније, са индигнацијом одбацијем твдрње да сви ми мрзимо председника Републике Александра Вучића, будући да смо противници режима. Опет од себе, преко мог окружења, до можда непотпуног индуктивног закључка. Нисам фрустриран, па не мрзим никога. Нисам мрзео ни Јосипа Броза, ни Слободана Милошевића, ни касније политичке неистомишљенике, па не мрзим ни данашњег српског поглавника. Сагледавање штете коју неко наноси јавном интересу, издајом државних и националних интереса, уништавањем демократских институција и корупцијом, разумне и одговорне људе подстиче да се против њега трезвено боре, без личног анимозитета и мржње. Приписивање мржње политичким неистомишљеницима је глупост, жалосна последица самопројекције емоционално незреле особе, наредбом уврштена у упутства послушним провладиним носиоцима медијске манипулације! То наравно не значи да нема појединаца који мрзе Александра Вучића, не сумњам да их има и разумем их, али мржња према њему није политика ни једне, ни једне једине политичке странке у Србији. А за утврђивања истине о томе код кога се могу препознати мржња, бес, фрустрације, презир … довољни су лако уочљиви невербални сигнали који на ове емоције указују у приликама када се председник Републике нађе у ретким изненадним, нережираним за њега непријатним ситуацијама.
Дакле, једноставно и кратко: „блокадери“ – не, противници режима -да“. Другачије не могу посебно они који су приврженци политике равнотеже националног и демократског, изражене крилатицом „демократија и нација – ДА, демократија или нација – НЕ“. Јер са друге стране је онај чија је политика утемељена на „и демократија и нација -НЕ!“
После избора ДА са свима ради остварења јединог заједничког циља: постављања темеља обнове демократског поретка.
После избора ДА са свима ради остварења јединог заједничког циља: постављања темеља обнове демократског поретка
Са више страна је, не случајно и из незнања, постављано питање како неко ко неће у изборну коалицију, на једну листу са опозиционим странкама другачије идеологије и програма, са тим истим странкама жели послеизборну коалицију. Истовремено се, из истог центра, опозиционим странкама које ће изаћи на изборе држећи до себе, својих политичких уверења и поштујући своје бирачко тело, приговара да страначки интерес постављају изнад јавног одбацујући позиве „аналитичара“ да се повуку из изборне трке и подрже тзв. студентску листу, да им је стало само до својих посланичких мандата.
Прво, не знам бољи одговор на ову другу примедбу сем постављања контра питања: зашто се исто не приговара одскора регистрованом Удружењу „Студентска листа“, али које већ више од годину дана изричито одбија сарадњу са опозиционим странкама, сматрајући да ће тако за себе освојити више посланичких мандата? Како то није ускогрудост, а оно јесте ?
Друго, важна је чињеница: једно је изборна коалиција истомишљеника или идеолошки и програмски веома блиских странака, нешто сасвим друго послеизборна компромисна коалиција која се склапа зарад реализације основног, најважнијег, свима заједничког циља или мањег броја циљева, уз договорено стављање по страни различите појединачне, међусобно несагласне политичке интересе и по потреби орочавање мандата коалиционе владе.
Да је одлазећи председник Републике Александар Вучић издао државне и националне интересе сувишно је трошити речи.
Да је на исти начин, корак по корак успостављао ауторитарни режим, такође је већини јасно.
С тога се у Србији не ради о смени владајуће странке. Проблеми Србије, грађана Србије, могу да се реше само променом режима, темељном променом система власти, не пуком сменом странке на власти
Истраживања показују да већини грађана Србије не смета то што је власт ауторитарна. Већина би била пресрећна да је Србија Сингапур: ауторитарни режим, правна, економски просперитетна држава, социјално одговорна, са врхунским образовним и здравственим системима, корупцијом и криминалом на светском минимуму… Али, то је пример просвећеног апсолутизма и изузетак, данас немогућ на европском тлу, не само зато што је Ву Ћи Ћи сушта супротност Ли Кван Јуу. Наша несрећа је у томе да преживљавамо непросвећени апсолутизам Александра Вучића.
С тога се у Србији не ради о смени владајуће странке. Проблеми Србије, грађана Србије, могу да се реше само променом режима, темељном променом система власти, не пуком сменом странке на власти.
Зато ће у случају срећног, жељеног исхода избора, а сви изађу из данашње сенке са јасним политичким ставовима, уследити веома тешки разговори о формирању једино могуће – коалиционе прелазне владе, а слутим да ће један од најкрупнијих камена спотицања бити дужина мандата те владе, о чему сви још мудро ћуте.
НСПМ