- ИМА СТРАНАКА КОЈЕ ИЗЛАЗЕ НА ИЗБОРЕ! Ево о коме је реч
- Душан Павловић: МИЛОШЕВИЋ И ВУЧИЋ: ПОРЕЂЕЊЕ
- МИРОСЛАВ АЛЕКСИЋ ДОНЕО ОДЛУКУ О ИЗЛАСКУ НА ИЗБОРЕ! Ево шта је одлучио
- ОГЛАСИО СЕ АРХИВ ЈАВНИХ СКУПОВА О БРОЈУ ЉУДИ У КОЛОНИ НА ПУТУ КА РИК-у
- ОГЛАСИЛИ СЕ СТУДЕНТИ! Погледајте шта смо све урадили ових дана
Милошевић и Вучић изградили су сличне системе власти, премда су им лични стилови владања различити. За оно што би могло да се догађа 25. октобра, те разлике у стилу нису пресудне. Важније је нешто друго: Вучић има једну предност коју Милошевић није имао.
Он има Милошевићево искуство и, према ономе како се до сада понашао, из тог искуства је много научио. Уопште узев, Вучић се до сада показао као опрезнији политичар. Његова смелост обично није била смелост човека који воли ризик. Напротив, он је најрадије ризиковао онда када је претходно проценио да је противник много слабији и да су изгледи за неуспех мали. У том смислу, он је више калкулатор него коцкар: настоји да процени трошкове и користи сваког потеза и, кад год може, избегава игру чији исход не контролише. Зато не треба очекивати да ће он 25. октобра поновити грешке које је Милошевић направио 24. септембра 2000. године. Управо супротно: разумно је претпоставити да је о њима добро размишљао и да ће покушати да их избегне.
ПРВА РАЗЛИКА: ОЧЕКИВАЊЕ ПОРАЗА. Милошевић је у изборе 2000. године ушао верујући да ће их добити. Знао је да више нема ону подршку коју је имао почетком деведесетих, када је освајао више од три милиона гласова. Али је сматрао да тај губитак још није опасан. Оно што му недостаје у подршци бирача могло се надокнадити изборним манипулацијама; оно што је опозиција имала у бројности губила је, по његовом рачуну, својом вечитом неслогом.
Вучић је у друкчијем положају. Опозиција јесте нејединствена, али се поред ње појавио и нов политички субјект — студентски покрет, који ће на изборима наступати као студентска листа. Иако није политичка странка, тај покрет показује знатно већу унутрашњу јединственост него што ју је опозиција обично имала за претходних 14 година.
Осим тога, Вучић зна да је подршка режиму приближно једнака подршци његових противника, а можда и мања. То произилази из његовог претходног понашања. Од тренутка када су студенти затражили превремене парламентарне изборе до њиховог расписивања прошло је 492 дана. То је необично за политичара који је раније превремене изборе расписивао и када их опозиција није тражила: од претходних пет парламентарних избора, четири су била ванредна. (У теорији одлучивања ово се назива revealed belief.)
ДРУГА РАЗЛИКА: РЕДОСЛЕД ПОТЕЗА. И редослед избора показује исту разлику у процени сопствених изгледа. Милошевић је, уверен да ће победити на председничким изборима, те изборе расписао пре него што је морао и одржао их истовремено са савезним парламентарним изборима. Вучић полази од супротне процене: пошто не може да рачуна на победу свог кандидата, настоји да парламентарну утакмицу заврши пре председничке.
Иако је парламентарне изборе расписао пре редовног рока, за режим је мање ризично да их одржи пре председничких избора. Досадашње искуство показује зашто: победа на председничким изборима мења однос снага и постизборну рачуницу странака које одлучују о парламентарној већини, било да се председнички избори одржавају пре парламентарних или истог дана. Вучић је, стављајући парламентарне изборе на прво место, управо тај ризик настојао да избегне. (У терминологији теорије игара, он редослед потеза не прихвата као егзогено дат, већ га чини делом стратегије: бира редослед изборних фаза који му даје повољнију структуру игре.)
ТРЕЋА РАЗЛИКА: КО ПРВИ ПРОГЛАШАВА ПОБЕДУ. Из прве две разлике произилази и трећа. Пошто није очекивао пораз, Милошевић није имао ни добро припремљен одговор на питање шта треба учинити оног часа када бројеви покажу да је изгубио.
Током изборне ноћи Савезна изборна комисија, кад је видела да Милошевић губи, прекинула је да броји гласове. Тако је режим, у тренутку када му је време било најпотребније, време поклонио противнику. Опозиција је била бржа. Већ 25. септембра саопштила је да њени резултати показују Коштуничину победу, а Коштуница се представио као изабрани председник. Тек 26. септембра Савезна изборна комисија изнела је режимску верзију резултата: Коштуница јесте освојио више гласова од Милошевића, али само 48,22 одсто, па се мора ићи у други круг, који је требало да се одржи 8. октобра.
Правно гледано, спор се водио о неколико процената. Политички гледано, ствар је већ изгледала друкчије. Опозиција је успела да наметне једну просту представу догађаја: Коштуница је победио, а власт сада покушава да му ту победу одузме. Када се једном створи такво уверење код довољно великог броја људи, спор о процентима престаје да буде само спор о процентима.
Ту грешку Вучић неће поновити. Ако резултат буде неизвестан, а поготово ако за власт буде неповољан, он неће чекати да противник први објасни земљи шта се догодило, већ ће брзо после затварања биралишта прогласити победу. И то не нужно зато што ће у том тренутку поуздано знати да је победио. Управо обрнуто: што резултат буде неизвеснији, то ће потреба да се победа прогласи бити већа.
ЧЕТВРТА РАЗЛИКА: ПОВЕРЕЊЕ У АПАРАТ СИЛЕ. Остаје још једна тачка коју треба осветлити. Вучић у ове изборе не улази само са другачијом проценом сопствених шанси него и са другачијим односом према државном апарату. Милошевић је имао поверења у тај апарат. И када је постало јасно да су избори изгубљени, он је још рачунао да власт није изгубљена. Између изборног пораза и губитка власти стајали су полиција, војска, службе безбедности, тужиоци, судови, читава државна управа. Он је претпостављао да ће тај апарат радити за њега као што је радио и раније.
Пети октобар показао је слабост таквог рачуна. Државни апарат остаје моћан све док они који га чине верују да власт којој служе остаје власт. Када у то посумњају, њихова рачуница се мења. Одједном више није питање шта ће им се догодити ако не послушају стару власт, него шта ће им се догодити сутра ако је послушају.
Милошевић је покушао да употреби силу, али ни војска ни специјалне јединице више нису биле онако поуздане као што је очекивао. Тенкови су били покренути, а Јединица за специјалне операције изашла је са оклопним возилима и кренула према центру Београда. И једно и друго је, међутим, током дана обустављено. Војска је паркирала тенкове на Бањици, а ЈСО се вратила назад. Величина масе променила њихову рачуницу: оно што је изгледало могуће док се протест припремао, постало је опасно када се на улицама нашло стотину хиљада људи.
Вучић је свестан свега тога. Током најинтензивнијих протеста у лето 2025. године већ је могао да види да ни државни апарат није сасвим „послушан“. Полиција, тужилаштво и судови нису у сваком случају поступали онако како је он очекивао. Отуда су с јесени уследиле кадровске смене и премештања у полицији, специјалним јединицама и безбедносном апарату, а потом и покушаји да се учврсти контрола над тужилаштвом и правосуђем преко „Мрдићевих закона“. (У теорији игара ово се назива belief update.)
У том светлу треба посматрати и његове „лојалисте“. Вучић је крајем 2024. сам рекао да их има више од 17.000, назвао их „чуварима ватре“, описао као помало екстремне и рекао да су спремни да се боре против „обојене револуције“. Не знамо како су организовани, колико их је могуће мобилисати нити шта би у стварној кризи били спремни да учине. Али за Вучића они имају једну важну особину коју регуларни државни апарат нема: њихова лојалност није првенствено лојалност институцији, него њему и режиму који он предводи.
