ИСПОВЕСТ СРПСКЕ ХЕРОИНЕ СА КОШАРА Самохрана мајка у 35. години ДОБРОВОЉНО ОТИШЛА ДА СЕ БОРИ: Са СУЗАМА У ОЧИМА…

После готово тридесет година, одлучила је да отвори једну од најболнијих етапа свог живота и изнесе у јавност ужасе које новије генерације не могу ни наслутити.

Прилике на прсотору бивше Југославије донеле су велике проблеме којима појединци нису успевали да стану у крај. Неки су силом протерани, неки су узгубили животе, неки породице, а неки су се, пак, вратили на оно место одакле су били приморани да беже главом без обзира.

Битка на Кошарама почела је деветог априла 1999. године на прелазу између Социјалистичке Републике Југославије и Републике Албаније. Главни стратешки циљ био је продрЊени главни актери били су Војска Југославије и припадници тзв. Ослободилачке војске Косова. Стратешки циљ непријатеља био је продирање на српску територију, али и потпуна деструкција Војске Југославије, као и протеривање њеног становништва.

Једна од њих је и саговорница Србије Данас која је свој допринос дала у боју на Кошарама. После готово тридесет година, одлучила је да отвори једну од најболнијих етапа свог живота и изнесе у јавност ужасе које новије генерације не могу ни наслутити.

Рођена је у „сјајно“ време у срцу Косова, у Приштини, онда када су сви Југословени били браћа, а проблеми са којима се данас српски народ на Косову и Метохији сусреће деловали су готово немогуће.

Са 35 година, самохрана мајка двојице нејаких синова, која је иза себе оставила тешку породичну трагедију одлучила је да стане на браник отаџбине и придружи се војницима на Кошарама.

Добровољно сте отишли на Кошаре. Зашто сте донели ту одлуку и шта сте тада знали о ономе што вас чека?

• Отишла сам јер је толико људи које сам познавала изгубило све што је имало, од имовине па до најближих чланова породице. И сама сам претрпела велики губитак и била сам спремна да погинем за Косово. Добро сам знала шта ме чека на бојишту. Не баш све у суштини, али знала сам да може да се деси и да се погине и све и свашта, почиње причу ова храбра жена.

Како је изгледао ваш први долазак на Кошаре и како су вас прихавтили саборци с обзиром на то да је реткост да жена на нашим просторима добровољно оде на бојно поље?

• Стварно су ме дочекали као своју. Међутим, није ме нико штедео. Рат је суров, у њему смо сви равноправни и нема подела на мушкарце и жене.

На Кошарама, како наводи, није била једина жена.

• Била је још једна жена са мном, из Новог Сада. Пре тога је била још једна која је погинула, из Тополе. Значи, три жене су биле у тој јединици.

О контакту са породицом готово да није било речи током боравка на положају.

• Са породицом никакав контакт нисам имала. Све време док сам била тамо нисам имала никакав контакт. Чак ни када сам рањена, нису знали шта се дешава. Мој брат је начуо, па ме тражио по болницама, да ме пронађе, живу или мртву. Тек касније, када се све завршило и када смо изашли одоздо, сазнао је где сам, каже она.

На Кошарама, наша саговорница је провела последњих двадесет дана, оних најтежих.

Каква је била свакодневица војника на Кошарама у тим најтежим данима?

• Све време смо бли у рововима, нико није смео да провири. Свако од нас дао је допринос да се земља сачува и да се тим непријатељима онемогући напредовање. Ми смо прво били доле смештени у Јунику, можда прва два или три дана. Онда смо отишли горе у ровове и буквално све време били тамо. Тамо смо и доживели бомбардовање касетним бомбама.

Страх је, каже, постојао, али није било времена да се о њему размишља.

• Није било свеједно, зато што се пуцало са свих страна, нон-стоп. Није било неког великог страха, јер је наш положај био обезбеђен минским пољем и нису могли да дођу до нас. Али су стално пуцали гранатама и минобацачима.

Због опасности се водило рачуна о сваком покрету.

• Цигарета није смела да се запали да би се видео жар, јер чим би неко видео светлост, одмах би гађали. Тихо се причало, није било никакве буке. Буквално се шапутало ноћу. А по дану се такође водило рачуна о свему, ма о сваком покрету, додаје саговорница.

Један од најтежих тренутака догодио се током бомбардовања.

• Бомбардовали су нас ујутру. Не сећам се колико је сати било. Налетели су и бачене су касетне бомбе. Баш испред мог рова пала је једна. Имала сам такву срећу да је кошуљица бомбе остала цела са моје стране, а доле је направљен кратер величине собе.

Како каже, сам тренутак рањавања готово да није ни осетила.

• Један гелер ме је погодио у груди, али га уопште нисам осетила. Једино сам осетила како ме је камен кроз чизму ударио. Ту ми је остало отечено и било је црно.

Бомбардовање је трајало око пола сата, можда и дуже.

• Док су падале те касете, падале су и по нашем оружју и свуда унаоколо. Са свих страна је пуцало. Када се све смирило, погледали смо ко је могао да погледа. Било је мртвих и рањених, крви на све стране.

Иако је била рањена, могла је да се креће.

• Била сам покретна. Нисам желела да ми ико ми посебно помаже јер је било важно спасити људе који су били у мнгоо горем стању од мене. Сви смо се скупили у групу и сви рањени који су могли да ходају спустили смо се доле у Јуник. Тамо су нас чекали превоз и санитетска возила. Одвезли су нас у болницу, доктори су нас прегледали и мене су одмах сместили због гелера који је ту и остао пуних 25 година.

Међу људима са којима је делила ратне дане посебно јој је остао у сећању један добровољац.

• Баш ми је остао у сећању један Мађар, добровољац. Када смо ишли доле са брда, имао је гелер у устима. Толико је био израњаван по глави… То ми се стварно и дан-данас враћа. Та слика ми је стално пред очима.

Повратак породици и живот после рата

После повратка кући, каже, није имала проблем да настави живот.

• Није ми било тешко да наставим живот јер су ми деца била мала. Вратила сам се нормално породици и деци. Деца су остала, а као мајка морала сам да бринем о њима.

Додаје да је на ратиште отишла са једном јасном намером.

• Ја сам отишла с намером да погинем јер сам знала суровост рата, али и непријатеља са којим смо се сусрели на бојном пољу. Нисам се надала да ћу преживети. После свега сам морала да наставим даље иако те дане веома јасно памтим.

Када би данас могла да се врати пред ону младу жену која је добровољно отишла у рат, њен савет био би потпуно другачији.

• Рекла бих јој да још једном размисли и да не би требало да иде. Рекла бих јој да не зна шта је чека и да неке ствари једноставно не можеш да разумеш док их не доживиш. Тада сам мислила да треба да идем, да треба да будем тамо и да дам свој допринос. Данас, када знам шта су рат, ровови, пуцњава, бомбардовање, рањени и мртви, рекла бих јој да остане код куће. Ниједан рат није оно што замишљаш док га гледаш са стране. Када дођеш тамо, нема више приче, нема више великих речи. Само гледаш да преживиш и да сачуваш човека поред себе. А после тога ти остану слике и људи које никада не заборавиш. Да могу да вратим време, не бих јој дозволила да оде. Не зато што се данас стидим онога што сам урадила, већ зато што знам колико је све то коштало. Тада сам отишла да победим. Данас бих тој истој жени рекла: немој да идеш, чувај себе и врати се својој деци. Рат никога ништа не пита, а све ти узима.

Правни компромис или избегавање правде: Зашто је Хаг игнорисао злочине над Србима после 20. јуна 1999. године?

За крај, одговорила је ба питање шта за њу значи реч Кошаре после толико времена. Какве су ваше емоције када се сетите тог периода и када неко спомене Кошаре?

• Прво, кад се спомену Кошаре, сва се најежим, искрено. Тешко је то.

Ипак, посебно истиче оно што је за њу представљала одбрана положаја.

• Све смо давали од себе. Они нису могли ништа, док год смо ми били горе, да прођу, заузму положај и прођу.

Данас јој је, како каже, посебно тешко због начина на који је све завршено.

• Много ми је криво што је остављено тако. Али политика, ситуација и све остало довели су до тога да мора да буде овако.

На крају, њена жеља остаје једноставна:

• Волела бих да се све то врати нама, завршава саговорница са сузама у очима.

Оно што је на Кошарама доживела остало је део њеног живота и готово три деценије касније. Ипак, када данас говори о одлуци да добровољно оде у рат, нема романтизовања ни великих речи.

Тада је веровала да иде у победу, не марећи за свој живот. Данас, са свим искуством које носи из ровова, бомбардовања и рањавања, истој тој младој жени рекла би само да остане код куће и врати се својој деци. А можда управо та реченица најбоље показује колико је цена рата много већа од свега што се може испричати у неколико речи.

Еспресо