Разговарали су Драган Николић, Зоран Радмиловић и Раде Шербеџија. Зоран Радмиловић је Радета увек звао Хрват – како си мој Хрват, где си Хрват,…
– А што ти Радета зовеш Хрват, кад је он Србин? – питао га је Гага Николић.
– Не лупетај глупости, коњино једна – узвратио је Радмиловић Драгану и почео да га чашћава разним именима – Откуд Раде да буде Србин? Погледај како лепо изгледа, културан човек из Загреба, није бараба ко ти.
– Ајде Рашо – обрати се Гага Радету – кажу ми шта си, леба ти.
– Отац и мајка су ми били Срби.
Зоран је затворио очи, како је он то знао чинити када је желео нешто важно да каже. Подигао је чашу до усана… окренуо се ка Радету и готово га пољубио носем у нос. Гледао га је смешним, продорним погледом и драмски, кроз зубе просиктао:
– Отац и мајка су ти Срби?
– Да – рекао је Раде.
– Мајка и отац су ти Срби? -поново је упитао.
– Да.
– Лажеш.
– Не лажем
– Лажеш.
– Не лажем.
Драган је почео победоносно да се смеје.
– Ћути барабо, тебе ништа нисам питао – рекао је Радмиловић и наставио – Закуни се у Миру Бањац.
– Кунем се у Миру Бањац- рекао је Раде.
Гледао га је и даље ошто и напето као да се ради о животу и смрти. Затим испио на екс свој виски и уздахнуо.
– У мајку му, где сада да нађем свог Хрвата?
