Јереј Огњен Станковић: ПЕЧАТ ТИТОИЗМА

Прича  почиње  почетком  септембар 1987.година. Wilhelmshaven. Мали немачки град на Северном мору стотинак километара од Хамбурга.  Пала је хладна ноћ и на улицу у предграђу омеђену са обе стране тесним тротоарима и редовима спојених кућа ограђених оградом. Дошао сам по први пут у госте свом деди, оцу моје мајке. Претходног пута, пре више од  десет годину ишли су само моји родитељи са сестром. Мене тада нису водили. Нисам се још увек био родио. А тада, када су ишли први пут, тада је моја мајка први пут видела свог оца. Оженио је моју бабу на почетку Другог светског рата. Упознали су се у Петровцу на Млави где је она добила прву учитељску службу а он се склонио из Београда. Обоје из београдских породица. Причала је мајка пре десетак година  да има неки део неког стана на Теразијама у наследству али је то ипак припало неком другом чини ми се. Елем, она млада учитељица а он апсолвент права. Да су била боља времена живели би као градска господа коју сада гледамо по Мирјам серијама.Шта се и како тачно десило не знам ни данас али деда се дефинитивно придружио остацима краљеве војске, немци су их заробили и одвели у логор. По причи коју сам чуо, а која ми звучи највероватнија, деда је познавао официра који је предводио чету и просудио је да му је боље да буде са њим него да чека следећу чету која ће проћи. По истој причи су заробљени такорећи одмах  – 1942. године. И док се вихор рата тако поиграо са њим у стомаку моје баке расла је моја мама. Дошла је на свет када је деда већ био у немачком заробљеништву. Пораз Хитлерове војске само је званично значио и крај рата са младу учитељицу и будућег адвоката. Власт у СФРЈ осудила је деду у одсуству на смрт. Због његовог одсуства пренели су казну на моју баку, али је наводно и одмах помиловали јер је имала малу ћерку. Али то помиловање је наравно било уз против-услугу као доказ лојалности а која се огледала у томе да је пристала на сељакање од села до села где год би се чуло да су се појавили четници. Користили су је као мамац. Она је вероватно само требала да ћути а они су преко својих канала ширили причу да би навели четнике да јој се обрате тражећи јатаке. Шта је друго могла да уради осим да ћути и слуша? Да положи живот и остави дете сироче на васпитање коме? Да покуша да јави четницима и сачува савест чисту? Па нису послератни другови били наивни да је не држе на оку. Сигурно је морала у контакту са њима да буде и захвална што су јој опростили и да показује одушевљење што активно учествује у изградњи светле будућности. Само Бог зна кроз какве муке је прошла док се није скућила у малом граду на југу Србије. Деда је у међувремену почео у Немачкој да живи са женом удовицом чији је муж погинуо у рату и која је имала троје деце. Он је тој деци заменио оца. Бака није хтела да се удаје иако јој је поручио да слободно може. Само Бог зна кроз какве муке је и због тога прошла. И све то ја знам да испричам сада 2016. године, али тада, 1987. године, у хладној ноћи на Северном мору, у поткровљу кроз чији коси прозор су се видели кровови кућа прекопута, кућа хладних странаца, ова истина  није ми уопште била забавна и интересантна а тада сам је први пут и чуо.

Одрастао сам готово као и сваки други Југословен на територији Србије. Од малена учен ко су били партизани а ко немци, и да су четници нешто најгоре, толико гадно да се никад нисмо ни играли четника и партизана већ увек немаца и партизана. Иако смо се обично увек гурали да у игри будемо Прле или Тихи, потајно сам волео да будем и немац. Свиђало ми се како носе оне дубоке официрске чизме и пуцају из аутоматских пушки, а онда, када их погоди рафал падну. То ми је изгледало некако херојски. Али четник? Са масном брадом, одвратан, искежен са камом у зубима? То никад нисам хтео да будем и толико је било одбојно да никада ником није ни пало на памет да и тај лик уђе у игру.

Родитељи ми никада нису причали о дединој судбини и учешћу у рату. Нисам знао ништа о њему осим да живи у Немачкој и даје био у логору. Повремено је звао телефоном  и питао да ли играм „фузбал“ а долазили су и пакети са слаткишима пар пута годишње, али о томе како је доспео тамо где је био ја сам као мали сам смислио причу за другаре. Та прича је наравно била мој невешти сценарио за једну епизоду Отписаних али временом сам и сам поверовао у њу. Сазнање да мој деда није био у партизанима већ да је припадао другој војсци, за мене дванаестогодишњака деловало је као много јак шамар. Без скретања пажње на себе сам се повукао у собу у поткровљу коју сам добио да у њој спавам и ошамућен сео на кревет. Не могу да се сетим тачног тока мисли, покушавао сам али не могу, много је времена прошло и нисам сигуран да ли је победила љубав према ближњима – родитељима пре свега јер деду нисам познавао толико да бих могао да га волим, или сам се из страха одрекао „доброг“, тек касније сам сишао поново доле и више нисам питао о дедином учешћу у рату. Наставили смо да се дружимо као деда и унук и понео сам са собом кући најлепша сећања на њега и тих десетак дана проведених у Немачкој.

Све у свему, шок који сам доживео је било моје прво такво искуство, искуство које бих упоредио са сусретом са непостојањем. Прихватање деде четника значило је одрицање од деде Прлета, значило је одрицање од наставнице Гоце која је плакала читајући на часовима о партизанским подвизима. Одрицање од школских приредби, предавања рапорта на пионирској смотри у име целог првог разреда, … Одрицања од свега оног у чему сам одрастао. Ко зна како бих одреговао да нисам био у иностранству, у потпуно непознатој средини. Можда бих отишао у полицију да их тужим? Први пут сам остао без ослонца, без идентитета – први пут сам био у прилици да осетим како нестају све научене вредности и  истине.

Код  деде сам био и наредне године а следеће се упокојио.  Врло брзо након тога су дошле и деведесете.  Српство се одједном појавило као најновији албум најпопуларније групе. На улици млади забрађени момци продају равногорске беџеве, мале српске заставе и кокарде док  четничке песме треште са касетофона без вратанца за касете. Јао како ми је само то засметало. Немате ви појма усијане главе да је то било нешто сасвим друго, мислио сам у себи. Колико је само људи страдало, како се само судбина поиграла са многима … уствари, пред очима ми је био деда како последњи пут маше својим потомцима који одлазе возом за Србију. Возом у који је вероватно цео живот маштао да се попне. А они од тога направили забаву. Апсолутно нисам прихватио тај фолклор, јер то за њих био фолклор, још један привремени “лајфстајл“. Да, ја сам србин али српство сигурно нису то ваше српство које продајете … не желим га ни за џабе. Тако сам размишљао деведесетих.

Због свега тога изградио сам један став да је та прича четници- партизани нешто шта треба једноставно оставити иза и гледати само напред,  јер са ове дистанце се не може правилно разумети, а и чему то враћање назад?  Чак нисам ни размишљао о томе, то је једноставно тако сазрело и дуго било на том нивоу. Мишљење да је бављење том темом само губљење времена, замлаћивање.  Међутим, како је време ишло почео сам да схватам да није све тако једноставно. Може се нешто оставити иза у смислу да се неком нешто опрости или да се прекине са нечим али свака акција изазива реакцију у времену а реакција на васпитање које је овај народ добијао деценијама засигурно не може проћи без реакције или да се изразим тачније без последица. „Родитељи једоше кисело грожђе па деци трну зуби“. Један свештеник ову реченицу толико понавља у проповедима да ми је већ досадио али изгледа да заиста нема бољег цитата да ослика чињенично стање.

Мало сам одужио са уводом али просто нисам могао краће. Јер обраћам се и онима који сматрају да је СФРЈ за Србију и српски народ било нешто добро, онима који мисле да је југословенство било напредније од српства, онима који под „српством“ подразумевају четнике- малолетнике којих се гнушају,  и зато желим да им дам до знања да сам и ја био један од њих. Један од оних који су одрасли уз Балкан и Мото кекс, Краш производе, Јупи, жваке са омотом цигарете, емисије Опстанак, Полетарац и Туп-туп. Један од оних које је формирао културно – образовни програм „Друже Тито ми ти се кунемо“.

ДРУГИ ДЕО

На почетку филма Ране Пинки каже да се родио на дан Титове смрти и додаје „Сити смо се исплакали, рођаци“. Мени и мојој сестри десило се нешто слично. Враћали смо се аутом са села када су на радију објавили да је умро друг Тито. Мајци је припало мука, доживела је шок. Да, истој оној девојчици чијег су оца Титови сарадници осудили на смрт док је она мајку држала за дрхтаву руку. Истој оној девојчици која је са стрепњом и страхом вирила кроз угао прозора када би се испред куће заустави ауто са друговима у црним кожним капутима. Истој тој девојчици припало је мука од бола за умрлим човеком кога никада није видела уживо а који је итекако био повезан са свим оним ружним и тешким кроз шта су прошли њени родитељи. И она је то знала. Изгледа да ангажовани песник није случајно написао „Тито се воли више од маме и тате“.То је изгледа заиста било стање ствари. Не говорим ово као осуди својој мајци или било чијим родитељима јер жртве не могу бити за осуду. Нису они криви што су одрасли у време када је Орвел написао Великог брата и изгледа да је књига неком погрешном дошла под руку. Елем, отац је зауставио ауто и утрчао у кафану да купи неко пиће да се мајка освежи. Касније је причао како у кафани вест још увек нису чули па је морао опрезно да оде до шанка јер је кафана била пуна, слушала се музика и радило се све оно шта се у кафани ради. Када је рекао конобару овај је укључио телевизор и онда су сви ућутали. Отац се вратио у ауто и дао мајци сок. И данас се сећам који је сок био – жути Јупи. Хладан, што би се рекло „знојав“. Ја и сестра смо се на задњем седиштву фићка само погледали и сложно бризнули у плач. Хтели смо и ми Јупи.

Убрзо затим дошао је дан Титове сахране. Цео свет у Београду, цела Југа испред телевизора, цео дан испред телевизор. На крају нисам могао више да издржим а ни родитељи нису могли да ме више задржавају у кући. Тада су се деца играла на улици од јутра до мрака и седети у кући цео дан до поподнева било је неиздрживо. Успео сам на крају дакле да их измолим да ме пусте напоље.  Истрчао сам радостан, као куче пуштено са ланца, међутим на улици није било никог. Одлутао сам мало даље зачуђено– и даље нигде никог. Тишина. Погледао сам око себе и ослушнуо још једном. Тишина. Страшна тишина. Уплашио сам се и вратио кући.

Ко је био тај човек који је научио децу да га волела више од маме и тате? Ко је био тај човек због чије се сахране мој родни град затворио у куће по предивном мајском дану? Где се родио, одрастао, школовао, ком народу је припадао? Једини одговор на то питање  је врло једноставан; то је одговор НЕ ЗНАМ. Износили су многи разне тезе, истраживали историчари, али на крају, када се све сабере и одузме и подвуче црта, нико не може доказати ко је заиста био човек кога су звали Тито. А како ствари стоје његов прави идентитет највероватније никада нећемо ни сазнати. А да ли је то битно? Па и није, јер очигледно је да је он одиграо улогу, (баш тако – одиграо улогу), много захтевнију улоге србина, хрвата или словенца. Његова улога била је изнад тога. Говорило се да је највећи син свих народа и народности наше отаџбине. Он је био Тито.Његова слика стајала је на зидовима канцеларија, ординација, учионица, чекаоница, кафана, домова. Негде у униформи маршала, негде у оделу, а негде и са томпусом или пићем у руци.   За сваког је имао одговарајуће издање. Он је био тема састава које су деца писала у школи, песмица које су учили. Организовано су школе ишле „стазама слободе“ тј. негде у природу где би се одржао кратак емотивно набијени програм уз обавезно заклињање рецитатора да се настави стазама оних који су нам донели слободу. И наравно уз заклињање Титу. Млади спортисти и омладинци носили су штафету од Вардара па до Триглава, штафету која је на крају завршавала у Титовим рукама на његов рођендан пред препуним стадионом на коме се њему у част одигравао слет праћен камерама које су пренос програма преносиле до сваког дома. То је нешто шта сви рођени пре осамдесетих година одлично знају.

Не наводим све ово да би смо се са сетом сетили како нам је лепо било, како се ишло на море, кредити се добијали такорећи без камате. Не наводим ово да се сетимо како се лепо живело „док је земља била велика а ми били мали“, али не наводим ово ни да бих неког убедио да није лепо живео. Пишем ово као позив да сада сагледамо ствари из друге перспективе, перспективе коју је отворила временска дистанца и догађаји који су уследили након Титове смрти. И што је по мени најбитније – објективно схватање прошлости отвориће бољу будућу перспективу. Али мислим да нам је за то прво потребан један скраћени час из предмета који се учи на Теолошком факултету и који се зове Историја Религије. То је наука који се бави прикупљањем и изучавањем чињеница које се тичу системима веровања разних људи у различиитим временима у целокупној историји људске цивилизације.  И одмах на почетку изучавања овог предмета оно шта се дефинише јесте – појам религије. Шта је то религија, шта чини једну религију? Дефиниција гласи да религија има три елемента који је чине религијом у научном смислу и та три елемента су догме, морал и култ. Догме су апсолутне, непроменљиве истине,  у чију се истинитост верује. Морал је практични живот у складу са догмом а култ је обредно испољавање религиозности. И толико о религији је довољно. Довољно да изнесем и одбраним тезу да је систем у коме смо ми срби у СФРЈ одрастали и живели у ствари био РЕЛИГИЈА.

ТРЕЋИ ДЕО

Да почнемо од култа јер је то најочигледније.  Све већ поменуто (слетови, стазама слободе, ношење и предаја штафете, слике на зиду, песме и текстови, одлазак на сахрану пешице) су елементи култа било које религије. На пример: као што муслимани иду у Меку или  као што су Јевреји походили Јерусалим, тако се и о Титовом рођендану организовао скуп на стадиону у Београду. И као што се они са свих страна окупљају у једном дану на једном месту, тако су и на стадиону били Југословени са свих страна а они који нису могли да дођу симболично су то чинили преко штафете која је претходно обилазила целу државу. И као што муслимани у Меки имају девет обреда а јевреји стоје пред Зидом плача са својим обичајем, тако су и на стадиону извођене одређене синхронизоване вежбе великог броја младих људи, посебно припремљених и увежбаних за то, а када би се песма заорила певала је цела СФРЈ испред малих екрана. Пала би и понека суза, као што пада по свим храмовима, на свим меридијанима. И као што су се свештеници разних религија пењали до жртвеника да принесу жртву божанству тако се, оптрчавши последњи круг, изабрани спортиста са штафетом пењао степеништем до ложе. А на месту на којем стоји божанство у другим религијама, на стадиону у Београду стајао је друг Тито.Мала дигресија. Читао сам пре пар година сведочанство једне жене која је као омладинка предавала штафету Титу. Описује како је била узбуђена, збуњена, уплашена и додаје „…и све време док сам говорила текст и предавала му штафету друг Тито је правио чудне гримасе и испуштао звукове да ме насмеје“. Вежбачи се зноје од труда и треме, силне паре потрошене на припреме, људи у публици и крај телевизора у усхићењу (да не кажем баш у трансу (каквом другом него религиозном))  а он се господин, пардон – друг, зеза. Елем, поново је његов став и расположење апсолутно небитно за целу причу као и ко је он био уствари, па да се вратим теми. На месту божанства стоји Тито. И то не само на стадиону већ у свим порама живота срба југословена. Није тако? А чије су онда слике замениле иконе по зидовима домова, школа, ординација, канцеларија? Тамо где је некада био Христос, Богородица, Сети Сава и Крсна слава тамо је место заузела Титова слика. А какве су му се песме певале? Да се подсетимо:„Ако има љубави, моћније од љубави, ми ћемо Те волети, таквом љубављу.  Ако постоји светлост, више од светлости, Ти ћеш нам бити, таква светлост. Ако има вечности, и ако вечност има име, име вечности је Титово име“

Моћнији од љубави, светлији од светлости, онај чије има носи вечност. Зар ово нису атрибути божанства? И ето нам и догме: Тито је бог. Уствари, тачније Тито је Бог.  Или ипак, кад мало размислим,  у складу са овом поезијом и то било недовољно. Можда би требало додати „ако има Бога изнад свих божанстава у тебе ћемо веровати као у таквог Бога.“ Ето, то је догма и симбол вере те религије која је диктирана и пропагирана.  Тито је Бог и нема другог осим њега. Горе наведена песма је иначе написане поводом Титове смрти. Као да је песник очекивао његово васкрсење.  И као што је Будизам добио име по Буди а Хришћанство по Христу, како другачије ову религију назвати до Титоизам по Титу.Било је и различитих верника ове религије као и у што их има и у свакој другој. Од оних преданих, спремних да положе живот за идеологију која се пропагирала, преко оних који су се уклапали у средину да би добили Јупи сок, до оних који су паразитирали на систему и једноставно пљачкали.

Као што се животна филозофија будизма уклапала у сваки народ и веровања где би се проширио, тако је и Тито имао лик и слику за сваког. Озбиљна слика у оделу за вредне, радне и одговорне, за канцеларије и ординације, затим слика у униформи маршала за војнике и јунаке, храбре  и одважне, хероје рада и дисциплине, и на крају, али нимало неважна, за „мангупе“, са томпусом и чашицом или бар у раздраганом расположењу. Е сад, што је тај последњи Тито сличан измишљеним грчким боговима који воле младе девојке, ждеру и пију, који се зезају судбинама људи, то уопште није битно. Јер као што је озбиљнима, културнима, вреднима давао да то буду и да то буде поштовано (тада се ценио ред и рад у смислу док неко радан и вредан не одскаче сувише), тако је и „бекријама“ давао шта желе. Па наравно, : „лепо си живЕсмо док беше Тито жив“, то и данас након скоро 40 година може да се чује. Било је пара, било је јела, пића и забаве. Било је довољно за све који су пристали да се уклопе у Титоизам.  И могао си и да поједеш и да попијеш, и да идеш на море и викендицу да направиш. Могао си и чак у неким крајевима и славу да славиш, у смилу да позовеш пријатеље да се наједете и напијете. Али ниси могао јавно да помињеш Бога и Богородицу. Осим у псовци. И ниси могао да помињеш онога који је о њима говорио – ниси могао да помињеш свештеника, осим у причи о томе како су из поповог шпорета вире пилећи батаци на Велики петак. Ниси ни имао шта да га помињеш, требало је само да се ухватиш за дугме када га видиш, и да децу научиш да то исто раде,  јер је он баксуз. И не само баксуз, он је и непријатељ напретка, он је трут са масном брадом који жели да живи на грбачи народа који марљиво ради, као и сви капиталисти. Он је гори чак и од четника. И док су муслимани љуби оџама а римокатолици фратарима руке, срби су своје свештенике пљували, вређали, исмевали, јахали, а не ретко и убијали. Јер да су свештеници остали поштовани у народу како што су били пре „победе над фашистичким непријатељем“, онда би народ са њима разговарао и онда би народ слушао о Христу и схватио би да Тито није Христос, да Тито није Бог.

Још једна скраћена лекција из Предања Цркве. Антихрист по предању није личност која ће учити људе да треба спољашње живети супротно Христовом учењу. Антихрист је личност која ће заузети место у животу људи које припада Христу који каже да је Пут, Истина и Живот.  Ако је Тито био припрема српског народа за Антихриста онда је у потпуности обавио свој задатак. Истерао је Христа и васпитао поколења (прочешљавши најпре ко је подобан а ко није) да кроз подаништво земаљском владару траже своје истинско остварење које даје само Христос  и да се у исто време гаде Цркве Христове, Тела Христовог,  оличене у свештенству.

А у каквог је ко Тита веровао тада, морално савршеног или „светског играча“ који ради у нашем интересу – то ништа не мења. Ниједан није никакво оправдање србима што су Светосавље заменили Титоизмом.  Како заменили? Лепо, ко није хтео да се одрекне српства тј. Светосавља, био је убијен или маргинализован а ко се одрекао био је потапшан по рамену и по ушима и тутнили су му свежањ новца у џеп. Хиљаде срба је убијено после Другог светског рата. Сви домаћини, градска господа, интелектуалци, свештеници, калуђери, ма сви срби, стављени су на сито. Неки су сито прошли а неки и нису. Нису сви имали привилегију да се нађу у иностранству. Чиме се хвале данашњи верници традиционалисти? Како су њихови родитељи славили славу стављајући ћебе на прозор. А шта је са онима што нису хтели да стављају ћебад?  Тек ће историја говорити о томе, народ који се за то не интересује нема ни представу о величини геноцида који је извршен над њим. Размишљам како да изразим оно шта се мора рећи и без чега цела прича нема праву тежину и поуку за нас данас. Размишљам како да то учинима а да не будем преоштар. Покушаћу да будем најблажи али бојим се да то неће променити тежину чињенице. Једноставно, ми срби данас, велика већина нас, нисмо директни потомци оних срба који су били поштовани и уважавани у Европи и свету између два светска рата. Ми срби данас нисмо потомци срба светосаваца. Ми срби данас, већина нас, смо потомци оних који су се Светосавља одрекли директно или индиректно. Потомци смо оних који су се застидели српства или пристали да живе у систему који заузима став о српству као нечем лошем и назадном. Самим тим што смо се родили као срби ми нисмо и род Светог Саве, који је поставио темељ српском идентитету, већ смо само позвани да то будемо. Ми нисмо још увек род Светог Саве али ако то не желимо да постанемо остаћемо оно чему су нас учили. Задојени смо опијумом о братству и јединству а на  крају је свима било дозвољено да буду шта јесу осим србима. Јер човек изграђује тело хранећи се земаљском храном а унутрашње биће изграђује образовање. Ретки су они које је имао ко да учи поштовању српства и Цркве, већина срба у СФРЈ учени су супротном и тај печат носимо на себи.

Зато се не чудите, ви који се називате верницима, зашто је народ овакав или онакав. Зашто су древне цркве крај ауто -пута неосветљене а стоп- шопови бљеште. Шта је ту чудно и аларманто?  Па сија оно шта је народу прече.

Не чудите се зашто је свештенство овакво или онакво – нису ти свештеници пали са неба, и они су из овог народа.

Не чудите се зашто се народ тако лако превари и верује у лажи. То је бар једноставно, народ тражи Тита па макар и лажљивог. Народ тражи да му се излије златно теле коме ће да се клања, златно теле какво су излили неверни јевреји чекајући да Мојсије сиђе са горе. Златно теле којем су се клањали наши преци играјући и певајући око њега као и јевреји око свог телета . Али као што је Мојсије сишавши бацио плоче завета и земља је попуцала и отворила се па прогутала оне коју су стали уз златно теле, тако је и са Титовом смрћу Југославија попуцала по шавовима и земља се отворила – и шта је било са оним србима  који су душу предали Титу? Одједном нису знали ко су! И почели су поново да траже Тита у сваком владару који би се појавио и успео да га делимично одглуми. Ево парадокса пар екселанс. У новом америчком председнику Доналду Трампу срби су препознали неку сличност са Титом  и одмах су поскочили спремни да запевају „Ми ти се кунемо“. Срби на изборе не излазе да заокруже политички програм са којим се слажу већ желе да гласају за новог Тита. А они који не гласају, већина њих каже „Немам за кога да гласам“. Па наравно да немају, Тито није на листи.Годинама као да над нама виси питање: „Зашто нам не може бити боље?“ Зашто толико стреса, нетрпељивости, зависти, мржње, непоштовања међу нама? Зашто поред оволиког природног богатства каквим се ретко ко може похвалити ми постајемо робови странцима и сиротиња? Зашто се и ми не „снађемо“? Зашто поштени и школовани људи одлазе у иностранство и тамо су плаћени одлично а овде за њих нема посла? Зашто поред врлинских људи у клиру на свим нивоима они други излазе у први план по медијима? Зашто нам не буде боље када све имамо на тацни? Врло једноставно : зато што не даје Бог. Не даје Бог да се политичари сложе око тога шта је наш национални интерес  и да покрену привреду јер болесника треба лечити а не шминкати а материјално богатство је само шминка за народ обезбожени и огрезао у грех.  Не даје Бог да народ види врлинске пастире јер ће му то бити само на осуду када и њих не послушају. Ево сви хвале Патријарха Павла, цела Србија изашла је да га сахрани, али колико њих крену и настави његовим животним стопама? Већини његово име служи да га упоређују са поповима како би попове деградирали а себе уздигли. Не да Бог бољитак таквом народу.  А не даје и зато што је ова земља натопљена братском крвљу која вапи ка небу као што је вапила Авељева крв коју је Каин пролио и иста крв се и данас пролива. Чешће брат са братом не говори него што говори. Не да Бог зато што се пред Њим не може бити млак и бљутав већ или врућ или хладан. Јер да је неки други народ у питању, народ који нема равноапостолног просветитеља као ми Светог Саву, народ који није имао такве владаре као што су били наши Немањићи, народ који нема такве учитеље као ми Владику Николаја, можда би се такав народ и могао надати Божијем милосрђу и благослову и напретку без претходног свенародног покајања. Ми немамо права на такву наду, све смо „картице“ потрошили.Нисам пророк ни пророчки син али за ово шта ћу рећи не мора се бити ни просечно паметан. Довољно је само погледати око себе, сабрати два и два и схватити да су све прилике да за педесетак година срба готово неће ни бити у Србији. Јел треба то да чекамо? А да, већина нас сигурно то неће ни дочекати па нас је баш и брига. Ни Тито није бринуо шта ће бити са Југом после његове смрти, па што би смо и ми који смо рођени и образовани у његово време бринули о онима после нас. Тако смо образовани, тако научени  па другачије и не умемо и не можемо а вала и нећемо.  И то је на крају моја завршна реч и поука својој браћи и сестрама по крви – Србима. А шта сте друго очекивали? Да вас као свештеник позивам на покајање? Да позивам да свако крене прво од себе? Да се одрекнемо увек интересантних прича о поповима лоповима? Да признамо да су нам та а и сва остала  оговарања само изговор што сами себе не поправљамо? Да народ позивам да се вратимо Богу и Цркви? Не пада ми на памет да говорим о томе. То је губљење времена. Србе једино може инспирисати да нешто ураде из ината. Моја прича је неком можда била интересантна али сигурно тек тако ниједан србин неће да ме послуша. Многе велике силе је скупо коштало то што нису разумели да смо народ непредвидљив и ломили су зубе о овај орах. Сигуран сам да смо и даље такви без обзира што смо пород  пионирски . Док нас још има. Али реално гледано – нема шансе да нас буде и даље. Нестаћемо. Осим можда из ината. Крај приче.

јереј Огњен Станковић