Док је опрезно стајао у полумраку собе крај прозора и двогледом посматрао нови савски мост који се протезао иза парка, у касном поподневу 19. октобра 1944, учитељ Миладин Зарић сетио се једне новембарске ноћи, 32 године раније. Био је новембар и река Шамница код Битоља била је набујала од јесењих киша, ваљајући се злокобно жута и подивљала. Једини мост који је водио преко те реке тог 17. новембра 1912. био је миниран од стране отоманске турске војске у повлачењу.
Млади деминер Зарић дошао je до велике дрвене „ћуприје“ и кренуо да сече фитиље који су већ били запаљени на удаљеним турским положајима како би разнели мост којим је српска војска требало да крене даље у ослобођење јужног Балкана…
Из сећања су га пренуле непрестане и снажне експлозије које су данима одјекивале Београдом у бици за коначно ослобођење града од страшне четворогодишње окупације у Другом светском рату. Совjетска артиљерија гађала je немачке положаје од којих су се последњи налазили тачно испред зграде у Карађорђевој улици у којој је живео тихи и достојанствени учитељ Зарић. Иза њих се налазио велики челични мост који су ти исти окупатори изградили свега две године раније и који су се сада спремали да потпуно сруше у повлачењу.
„АКО ГА СРУШЕ, МНОГО ЋЕ НАШИХ ДА ИЗГИНЕ…“
Миладин Зарић решио је да им то не допусти и да сачува једини београдски мост који је постојао у том тренутку, након што су сви остали били уништени у бомбардовањима од 1941. до те пресудне 1944. године. Два дана их је непрестано посматрао како са оближњег аеродрома доносе авионске бомбе и везују их за стубове и конструкцију лепог, модерног моста. „Ако га сруше“, помислио је Зарић, „много ће наших људи да изгине док изађу на земунску страну реке и наставе да гоне окупатора…“
Помно је пратио куда и како неколико немачких инжењераца развлачи фитиље којим ће активирати бомбе. Када је све већ било спремно, битка је допрла и до Карађорђеве улице. Испод Зарићевог стана је у јутро 20. октобра беснела борба и мртви војници све три војске – совјетске, партизанске и немачке – лежали су свуд около. Онда је одједном пуцњава престала. Стари ратник је знао шта то значи: да су се Немци повукли и да ће сада да упале фитиљ. Ако не буде брз, он, који је једини поред немачког команданта знао шта је постављено на мосту, читава операција ће добити другачији ток. И многи ће страдати, безразложно. Отворио је врата стана и без икаквог алата у рукама кренуо да трчи низ степениште са трећег спрата. „Алат ћу наћи на бојишту“, помислио је.
Претрчао је чистину и закорачио на мост. Ту је са земље дохватио одбачени немачки војнички ашовчић, идеалан за пресецање јаких фитиља. Около није било никог. Са друге стране улице, у заклонима су стајали совјетски војници и неколико партизана који су са чуђењем посматрали високог старијег господина како погнут трчи преко чистине на којој је до малочас косила ватра митраљеза.
СЕДАМ РУПА ОД МЕТАКА
Када је пола сата касније ушао натраг у стан, на Зарићевом капуту било je седам рупа од метака. Њега није погодио ниједан. Успео је да претрчи читав мост, све до земунске стране и да пресече све фитиље који су повезивали подметнуте бомбе. Видевши да се нешто дешава на мосту, немачки војници пуцали су на учитеља али су већ били одмакли предалеко, у заклонима од огромне детонације коју су очекивали, да би га погодили. Али, детонација се никада није десила. Мост је остао читав, нетакнут. Преко кога су већ у наредним минутима кренули да јуришају ослободиоци и да заузимају другу обалу Саве…
Када се сазнало шта се догодило на мосту и да је један човек, сам, победио немачку војску Вермахт, покваривши им план за даљи наставак битке, Зарића су одликовали југословенски, совјетски и бугарски ратни команданти – Тито, Стаљин и Димитров – за неизмерну храброст и допринос победи. Оно што нико није ни помислио, да ће мост бити миниран, а камоли покушао да спречи, извео је без ичије помоћи – један човек. Не размишљајући да може да изгуби живот, тихи грађанин-херој својим величанственим чином извео је огромну војну победу. Већ у касним вечерњим сатима, совјетске и партизанске јединице ослободиле су и Земун, без већих губитака. Да је мост био срушен, ток историје и његова цена у људским животима, били би далеко другачији…
УЧИТЕЉ ПУН ВРЛИНЕ
По завршетку битке, Миладин се брзо вратио свом учитељском позиву и наставио да децу, ђаке школе „Јанко Веселиновић“ на Дорћолу, подучава животним вредностима. Његовим некадашњим ученицима из тог тешког времена остао је у најлепшим успоменама, као моралан, примерен и добар човек.
Захваљујући Миладину Зарићу, становници Београда данас могу превозом, трамвајем, колима или пешке да прелазе Саву преко овог и даље лепог моста, а да ни не знају колико је врлине и одважности једног давног дана требало да се он сачува.
МОСТ БЕЗ ИМЕНА
Нажалост, мост већ 70 година нема име. Предлог да се зове по храбром учитељу – Мост Миладина Зарића – стоји већ дуго негде затурен. Човек, грађанин, цивилни херој који је сам добио битку против моћног Вермахта, мораће да сачека неке друге дане.
Бане ГАЈИЋ, ВеликиЉуди