„НЕ БРИНИ МАЈКО, АКО СЕ НЕ ЈАВИМ“: Потресна прича о смрти јунака са Кошара, Владимир је имао само 19 година када су га убили терористи ОВК!

Пола године пре првих НАТО бомби, рат на Кошарама почео је крвљу петорице српских војника у заседи терориста. Међу њима је био и деветнаестогодишњи Владимир Радоичић, младић који је стрицу у Америци поручио да је Србија једина земља у којој може да живи. Убијен у првој граничној патроли, Владимир је постао лице борбе која траје и данас – оне за истину о јунацима које су крвници пљачкали пред камерама, а за чију смрт још нико није одговарао.

Владимир Радоичић, јунак са Кошара рођен је 23. марта 1979. године у Београду. По завршетку основне школе уписао је занат за аутомеханичара. Заволео је моторе и они су постали његова преокупација и страст. Поред школе велику пажњу је поклањао и породици.

Посебно је волео сестру Јелену која је била пет година млађа. Она је рођена као треће дете, захваљујући Владимиру, који је поред млађег брата желео да има и сестру са којом се слагао као да су једно.

Након завршене средње школе Владимир одбија позив стрица из Америке говорећи да неће да бежи из Србије те да је Србија једина земља где би он могао да живи.

На редовно одслужење војног рока, у извиђачко-диверзантску јединицу у Нишу, отишао је 23. јуна 1998. године са 19 година. Након нешто више од два месеца, прекомандован је на караулу Кошаре.

Да ли је неко од војника јавио да иде на Кошаре не знамо, али Владимир није обавестио своје најдраже. Дан пре него што је убијен на албанској граници, мајци је рекао:

“Не брини ако се не јавим наредних дана. Ту сам, на обуци на брду поред Ниша.”

Тог 30. септембра 1998. године кренуо је, са још четворицом војника, у своју прву и последњу граничну патролу.

Скривени у заседи, припадници ОВК, предвођени Агимом Рамаданијем, чекали су их од раног јутра.

“1. октобра ујутру дошли су да нам јаве да је Владимир погинуо, а 8. октобра почела је моја борба за истину, за правну правду, за Владимира, за све погинуле на Кошарама…
Та борба траје и данас” – речи су Владимирове мајке Лозанке.

Заједно са Владимиром погинули су и Миладин Гобељић, Илија Павловић, Мирослав Јоцић и Милош Павловић.

Тог дана је, према сведочењу пуковника Душка Шљивањчанина, тадашњег команданта 53. граничног батаљона, почео рат за војнике на граничној караули Кошаре – пола године пре НАТО агресије.

Убиство и пљачку мртвих српских војника терористи су снимили, и баш тај снимак био је кључни доказ за њихову осуду. Суђено им је у одсуству, јер се нико од њих није одазвао судском позиву, Виши суд у Нишу је за њима расписао потерницу, али пресуда ни до данас није спроведена.

Izvor: Serbian Times