Ливада на ободу француског места Ле Ман, двеста километара западно од Париза, била је врелог августовског дана 1908. године испуњена људима. Лепо обучене даме и господа довезли су се тог јутра из престонице великим аутомобилима, техничком новотаријом епохе која је управо кренула да порађа фантастичне справе, обећавајући узбудљиве тренутке. Међу њима гурао се и један млади странац који је у рукама носио велику коцкасту ствар, такође један од нових изума који је управо кренуо да стиче популарност – фотографски апарат.
Двадесет трогодишњи Риста Марјановић, високи и мршави младић из Србије, у Ле Ману се обрео да сними невероватну ствар: лет машином званом авион. Као дописник најтиражнијег таблоида на свету, Њујорк Хералда, фотограф је желео да за своју редакцију овековечи спектакуларан догађај. У Француску су премијерно дошла браћа Рајт, људи који су шест година раније у САД успели да се вину у ваздух са конструкцијом коју су сами направили и први на свету изведу контролисани лет, да исту ствар ураде и ту.
Фотографије које је тада снимио данас се налазе у архиву музеја Смитсонијан, у одељку за авијацију, и на њима је могуће видети како је изгледало узбуђење публике која присуствује нечему непојамном, али и лица самих летача, браће Рајт. Онај ко се једино не уочава је сам аутор тих призора забележених за историју, Риста Марјановић, фото репортер чија „звезда“ тих дана управо почиње да сија на журналистичком небу. Далеко од родног Шапца, трговачке варошице на тадашњој граници Србије, из кога је отишао као 16-годишњи дечак да у Београду, Бечу и Берлину учи сликарски, а убрзо затим и фотографски занат, својим талентом и вештином да камером забележи прави тренутак брзо се пробио у Паризу, светском центру новог поља журнализма – фото репортажи.
Спознаја да фотографија мора да бележи живот
Једна његова фотографија настала на тркама паса, омиљеној забави париских кладионичара викендом, на којој се види хрт у трку како разјапљених чељусти покушава да загризе механичког „зеца“, објављена у локалном листу, била је пресудна: привукла је пажњу уредника Њујорк Хералда за Европу.
Хералд у то време помера границе штампе сензационалним темама које све чешће прате фотографије због чега тиражи листа непрекидно расту, чинећи од издања најпродаванију новину света. Потрага за врхунским фотографима, онима који имају осећај за животни снимак уместо дотадашњег монотоног снимања портрета у атељеима, за Хералд је од животне важности. Једино ограничење је било то што је таквих фотографа још увек премало.
Риста Марјановић је своје негодовање искључиво портретским карактером фотографије изразио још у Шапцу, где је непрестано критиковао власника локалног фото атељеа што се не усуђује да напусти камерну атмосферу и крене да бележи ненамештене призоре из окружења. Касније је говорио како га је та јасна спознаја да фотографија може и мора да забележи стварност, као и бунт према онима који су монополизовали фотографију само као занатски алат, судбински определила.
Та судбина га је одвела право у историју. Призори које је снимио у првом светском рату као фотограф Врховне команде српске војске остали су заувек урезани у националну свест као иконичне сцене највећег страдања које је Србија икада доживела.
Пут у славу и историју
Када је 1912. године добио поверљив позив главног обавештајца војске Краљевине Србије, пуковника Аписа, да дође у земљу из Париза и фотографише рат који се спремао са отоманском Турском, Марјановић није имао никакво искуство у пољу ратне фотографије али је задатку приступио са репортерским ентузијазмом који га није напуштао до краја живота. Отишао је на бојиште у Македонији и тамо забележио окончање епохе турске владавине на Балкану, након четири и по века. Мртви и поражени турски војници, победносни осмеси српске војске, жене борци у њеном саставу, улазак у порту манастира Грачанице после векова робовања, упечатљиво су оцртали почетак XX века у коначно ослобођеној Србији.
„Када је 1912. године добио поверљив позив главног обавештајца војске Краљевине Србије, пуковника Аписа, да дође у земљу из Париза и фотографише рат који се спремао са отоманском Турском, Марјановић није имао никакво искуство у пољу ратне фотографије али је задатку приступио са репортерским ентузијазмом који га није напуштао до краја живота. Због онога што је снимио, ући ће право у славу и историју.“
Свој професионални и национални задатак Риста Марјановић је толико добро обавио да је од стране краља Петра I Карађорђевића замољен да остане у Србији над којом се надвила претња новог рата, сада са Аустроугарском. Тај рат ће се са првим испаљеним хицима на обали Саве у Београду јула 1914. претворити у Први светски рат и даће Марјановићу прилику да, беспоштедно снимајући, остави највредније сведочанство о најстрашнијем делу историје народа коме је припадао.
Током битке на Церу, у првим недељама рата, добија још један тежак задатак: да сакупља и обрађује фотографије нађене код мртвих и заробљених непријатељских војника. Ти морбидни сувенири приказивали су стравичне тренутке масовних злочина над женама, старцима и децом у Мачви током непријатељске агресије. Риста је на свакој од тих фотографија новинарски детаљно записивао оловком све што је могло да буде од важности: где су снимљене, ко су жртве, колико их је било, како су страдале… Када су 1915. године приказане у Паризу изазвале су шок призорима тешких злочина и хладнокрвношћу са којом су снимане, а Србија је тек тада препозната као тешка жртва екстремне агресије што је умногоме променило перцепцију земље у светској јавности, претходно оптерећену пропагандом и статусом „изазивача светског рата“ због Сарајевског атентата.
Препешачио је Албанију са српском војском у повлачењу и 1916. на Крфу снимио призоре који су свет поново уверили о истини: да Срби нису уништени, да су преживели повлачење и да су у Грчкој, спремни да се врате у земљу као ослободиоци. Током тешких борби на Солунском фронту, Риста Марјановић иде са својом војском, опремљен бесконачном количином филмова које му шаљу из редакције „Њујорк Хералда“. Више хиљада снимака које је направио тада остало је до данас сачувано у музејским архивама али и у породичној заоставштини да сведоче како је изгледала жеља за слободом код десетина хиљада српских војника.
Након Цера, Албаније и Солуна…
Након Првог светског рата, Риста Марјановић остаје у Београду да се бави репортерским занатом, овај пут у миру. Као извештач нове агенције „Авала“ бележиће све релевантне сцене живота у Краљевини СХС/Југославији, остављајући за историју сачуване безбројне актере и призоре, од оних свакодневних до политичких дешавања, закључно са 27. мартом 1941, када као осведочени родољуб и легендарни саборац из Првог светског рата добија прилику да једини фотографише младог краља Петра II Карађорђевића и официре пучисте током судбинског преврата. Марјановић у том тренутку већ има на располагању Агфа колор филмове и снимци које прави на београдским улицама већ од 1935. тим филмовима, данас су једино сведочанство о предратној епохи земље и њене престонице – у боји.
Други светски рат проводи у тешкој беди и егзистенцијалној кризи јер није хтео да ради за квислиншка новинска издања, огорчен због окупације али и колаборације дела јавности са окупаторима. Фото апарат узима у руке тек на пролеће 1944. када почињу савезничка бомбардовања Београда: за врсног фото репортера био је то догађај који није могао да игнорише. И поново захваљујући његовом репортерском пориву, због чега се излагао бомбама које су засипале град у више наврата, данас је познато колико и како је изгледао тај део наше историје. Разрушене куће, уништени читави блокови зграда, страдали људи, масовни укопи по парковима… били би трајно непознати да није било Марјановића. Исту храброст показује и неколико месеци касније када јури кроз немачке и совјетске положаје, током жестоких борби за ослобођење Београда од нацистичке окупације октобра 1944, непрестано у опасности да са фото апаратом буде стрељан као шпијун од било које стране у бици, што му се замало и десило са једном групом војника Црвене армије.
Нестанак документарног блага
Након ослобођења, Ристи Марјановићу нове власти нуде место у агенцији Тањуг да обучава млађе колеге што прихвата, донекле разочаран деградирањем али и односом до кога долази: на силу му одузимају све што је снимао током рата, и чак и пре њега. Међу материјалом који је тада однет из његове куће у београдском насељу Сењак била су и два филма у боји – на једном је снимио савезничко бомбардовање, на другом битку за Београд. Оба су врхунски историјски материјал, до данас непревазиђен у смислу важности и ексклузивности. Нажалост, ништа више није познато о њиховој даљој судбини. Уз филмове, узето му је и 450 колор снимака истих догађаја, такође без трага.
Ипак, свестан да са нестанком његових дела нестаје и његов животни смисао и домет, Марјановић сакрива 384 снимка предратног Београда, двора Карађорђевића, 27. марта 1941. и априла-октобра 1944, да би једном у будућности говорили шта је све радио и видео кроз објектив својих камера. Ти снимци биће случајно откривени тек 2012. године и делимично објављени у јавности.
Омаж фотографском генију
Риста Марјановић умире 1969. године у својој кући на Сењаку, у улици Валтазара Богишића. Пет година касније, обимни грађевински радови на изградњи станице „Прокоп“ заувек ће однети ту кућу. Успомена на великог Ристу Марјановића почеће да интензивно бледи већ у наредним годинама, да би га свеопшти заборав прекрио у потпуности већ крајем осамдесетих. 
Његове слике су, међутим, наставиле да живе кроз уџбенике историје, разна издања, у кругу поштовалаца, у колективном памћењу и, занимљиво, кроз чувени филм „Марш на Дрину“: сценографи филма су већину кадрова постављали користећи Марјановићеве снимке настале током битке на Церу у лето 1914. али и оно што је снимио 1939. када је возећи нову сребрну „Шкоду“ отишао да, вођен јаком емоцијом, још једном обиђе саборце који су заувек остали на легендарној планини.
Бане ГАЈИЋ, ВеликиЉуди