Јуна 1995. године Емир Кустурица је освојио своју другу Златну палму са филмом Подземље.
У то време време, свет је гледао Балкан с мешавином збуњености, страха и фасцинације – а Кустурица им је, као неко ко зна да од хаоса направи спектакл, испоручио причу коју нису могли да забораве, пише Цитyмагазин.
„Подземље“ је било предугачко за биоскоп, а таман за историју
„Подземље“ је филм који траје више од три сата, има циркус, животиње, ратове, љубавне троуглове, комунисте, песму, пиће и пуцњаву, понекад све то у истом кадру. Сниман по сценарију Душана Ковачевића, ово је прича о двојици пријатеља који крећу у рат, један завршава у подруму, а други у вечну манипулацију.
https://youtu.be/5B6B9zTjtjg
То није био само филм о Другом светском рату, ни о комунизму, ни о распаду Југославије. То је био филм о нама, како се смејемо док гори око нас, и како се свадба и погреб код нас понекад разликују само по музици.
Иако је филм трајао готово три сата, Кустурица је снимио преко 5 сата материјала, које је касније упаковао у серију под именом „Била једном једна земља” (оригинално име сценарија које је написао Ковачевић). Серија се чак и емитовала на разним фестивалима у целом трајању па су многи могли да уживају у пет маратонских сати Кустуричиног ремек дела.
У филму постоји низ сцена које нису завршиле у коначној верзији – неке мање, неке више важне- које су могле додатно да истакну поједине споредне улоге. Ипак, остаје упамћена једна сцена која је без проблема могла да се нађе у самом филму, а у којој се препознаје Ковачевићев однос према комунизму, али и према диктаторским режимима који су се, на овим просторима, увек некако добро примали.
У тој избаченој сцени, у подруму се налазе Јован (Жика Тодоровић), син Црног (Лаза Ристовски), и Сони – мајмун. Обојица по први пут виде банану. Сони зна да банана има кору која се љушти, док је Јован једе заједно с кором – у крајње духовитој сцени. Ту се крије она Ковачевићева мисао:
– Природи је требало милион година да од мајмуна направи човека, а комунизму само 50 да од човека направи мајмуна – коју ће касније поново искористити у представи „Професионалац“.
Златна палма у џепу, Балкан на екрану
У конкуренцији где су те године били филмови Касовица, Ангелопулоса и Жан Пјер Жанеа, Кустурица је узео главну награду други пут (први пут је то урадио са „Отац на службеном путу“ 1985).
Тиме је постао један од само девет редитеља у историји фестивала са двоструком Златном палмом. И то не због тога што је имао велики буџет или најпознатије глумце (иако је ту била екипа снова: Мики Манојловић, Лазар Ристовски, Мирјана Јоковић…), већ зато што је направио филм који је неукротив, разбарушен и већи од живота.
Контроверзе, наравно. И то какве
Наравно, без Кустурице нема ни полемике. Филм је одмах по премијери поделио публику: једни су га прогласили ремек-делом, други пропагандом. Али ако знамо Балкан, знамо и да ниједна наша прича није комплетна ако се не води барем 17 паралелних расправа у кафани.
30 година касније – подрум траје
Три деценије касније, „Подземље“ се и даље гледа, цитира, анализира и (понекад) не разуме до краја. Неки се сећају мајмуна у тенку, неки песме „Калашлњиков“, али сви се слажу да је то филм који нас је изнео из подрума на светску сцену.