а дунавској ади Голић, десетак километара од Kаравукова и Богојева, наспрам Даља у Хрватској, Милорад Kанурић (54), познатији по надимку Бакун, 20 година живи животом Робинзона.
Овај необичан човек, после преране женине смрти, живео је у Сивцу све док му ћерке, како каже, нису довољно одрасле да саме могу да се сналазе. Потом је отишао у дивљину…
Бивши тракториста и комбајнер без посла, каже да је у шуми тражио и нашао спас, јер више није могао да поднесе очајање у коме су људи живели као и он: без посла, без перспективе, а ментално опустошени братоубилачким ратом и безнађем.
Репортера „Блица“ сачекао је на обали са својим рибарским чамцем и повезао ка своме „царству“.
– Био ми је потребан мир који се може наћи само у природи. Био сам рибар од малих ногу, знао сам све канале и Дунав и знао сам да ће ме он прехранити. Моје девојчице Милосаву и Милицу васпитао сам од малих ногу да раде и да ће им бити онако колико буду вредне. Оставио сам их у кући и отишао, а повремено сам навраћао да видим да ли им нешто треба. Kасније кад су стигли мобилни телефони одвојен живот од деце више ми није тешко падао. Оне су ме охрабриле својом зрелошћу, јер су без мајке и са оваквим оцем биле одлични ђаци – прича Бокун у својој импровизованој, али топлој кућици од шаторских крила, прућа и блата.
Док хучи Дунав и певају птице, пред сам сутон чује се и завијање шакала. Бакун на то коментарише да се не боји ничега, чак ни Дунава кад подивља и поплави му колибу, а њега отера на високу сојеницу коју је направио јер познаје ћуди ове реке.
– Ничега се не бојим, па ни тих страшних гласова шакала, али ваљда је то јаче од мозга, нешто исконско, прострује неки ледени жмарци кроз мене. Шакал је опасан лукавац, предатор који се служи разним триковима да би дошао до плена. Он зна да имитира чак 25 гласова животиња само да би им се примако – научио је наш Робинзон боравећи на овој ади пространој око пет хектара обраслих подивљалим тополома и врбама.
Бакун има дозволу за риболов и кад треба да нешто купи „у цивилизацији“ понесе рибу, прода је па купи намирнице, уље, брашно и сланину.
Некада је тако помагао и кћеркама, али више то не ради јер оне имају своје породице.
– Моја храна је риба, печена, сушена, у чорби, паштети, печурке, а месим и хлеб, често правим палачинке и уштипке и пијем чајеве које сам уберем у шуми. Ипак ја сам Бачван и не бих могао да издржим ову оштру Kошаву и живот у шуми без сланине, она одржава моју форму – прича док нам показује свој намештај – фуруну, отоман и пар корпи које је сам оплео.
Kад оде до Сивца, Оџака или Бачке Паланке, каже да једва чека повратак на своје острво на коме нема ништа са комуналним предузећем, нити са плаћањем струје, а нема ни радио, ни телевизор.
Овде га, како каже, дочекују, препознају и поздравлају само птице.
– Интерес је у питању, ја их редовно храним – каже Бакун.
Он додаје да се од Дунава никада неће одвојити и да ће крај њега и умрети.
– Kад одем у град, људи се опет жале као некада, разговори су негативни, мисли и прогнозе црне, све оно што је сад далеко од мене и ја то не могу да поднесем. Хоћу да сачувам здрав разум, па журим овде где сам нашао мир – каже Бакун, најдоследнији српски Еобинзон.
Ћерка Милица: Подржавале смо оца
– Биле смо средњошколе ја и сестра Милосава, када смо задобиле поверење оца, а он одлучио да живи слично монасима, али потпуно сам. Иначе, он није никакав особењак, напротив, весео је човек, али можда мало осетиљивији и деликатнији. Подржале смо га да живи свој живот како мисли да је најбоље – каже Милица .
Блиц