Сто јавних личности својим потписима су подржали кандидатуру Саше Јанковића за председника Србије. Већи део тих јавних личности су симпатизери или пак чланови Демократске странке поред одређеног броја «другосрбијанаца». Интернет сукоб између присталица Саше Јанковића и Вука Јеремића се увелико води. Реч је заправо о прилично сродној циљној групи који су мање више наклоњени либералним и проеврпским „вредностима“, а неретко и отворени заговорници уласка Србије у НАТО. Насупрот њима, међу тзв. патриотским гласачким телом која је традиционално и проруско, Јеремић има промотере, док Јанковић готово и нема.
Но патриотска и русофилска Србије јесте прилично бројна и од кључног значаја за изборе. Питање је за кога ће се определити. Мањи део, онај умеренији, биће оријентисан прорежимски, али већина њих и нема своје «сигурне» адуте. Због тог значаја патриотске и проруске јавности се може посматрати „нови дил“ Вучића и Николића са Русијом; тј. сва сарадња са Русијом, мада је реално нужна, највероватније је предизборни маркетиншки потез владајуће гарнитуре. Поред, у последње време чешћих одлазака у Русију и контаката са руским политичарима, набавке оружја, које реално треба Србији с обзиром да су жути „наложили“ добар део тенкова у високим пећима, економска сарадња са Русијом није подигнута на виши ниво, а то је заправо оно што је од стратешког значаја за Србију у овом моменту. Такође, институције које би се бавиле сарадњом са Русијом и која је обећана пред прошле изборе, нису реализоване, а без њих ће тешко бити реализован раст трговинске размене и економске сарадње. Но истину говорећи, питање је и који су реални капацитети српске привреде за динамичан раст извоза на пробирљиво руско тржиште без великих и дугорочних инвестиција и пратеће «трговинске инфраструктуре». Тако испада да иако су нам Руси врло потребни у бројним областима, они овде представљају више политичку монету за дневнополитичка надгорњавања у игри «ко је већи русофил».
Са друге стране, ма колико ови руско-српски односи били тек мало више од представе за народ, гласачи у Србији су све наклоњенији Русији. Довољно је погледати било коју вест о Путину или о Русији која је често боље испраћена него нека сензационална вест из саме Србије, да би постало јасно колико су српски гласачи наклоњени Русима и Русији. На ову руску карту, која ће бити веома битна на наредним изборима, Саша Јанковић не може да рачуна без обзира на подршку разних писаца, глумаца и других јавних личности.
Што се тиче Вука Јеремића, он мада је типичан представник «жуте» квазиелите, ипак има много шири дијапазон политичког деловања од Јанковића. Вук би лако могао да се претвори у ватреног русофила иако је амерички ђак са јаком англосаксонском «залеђином». Но код Срба то и није био некакав проблем. Довољно је пустити у медије пар слика са Лавровим или пустити «вест» како ће Путин дати Јеремићу милионе евра за кампању, па да јавност помисли – ето човека са западним везама који је добар и са Русима. Вук такође може и да игра на прозападну карту, можда и боље од Вучића, ако би се представио као неко ко има јаке везе у новој Трамповој администрацији. На крају, симпатизери Јеремића су већином противници Вучића и поборници еврофилне и прозападне политике.
Јеремић који тренутно нема партију иза себе, нема јасну политику иза које стоји, није званично одређен према глобалној светској политици, може једино да се тумачи на основу сопствених речи. А ево шта је Вук навео о себи у својој биографији: „До 35. Године живота намеравам докторат да наплатим у Лондону, Њујорку, Токију или Хонконгу, вршећи сурово капиталистичко израбљивање на берзи, а после тога да се бавим хуманитарним радом, посматрањем птица и филателијом, паралелно са држањем значајног дела деоница „Плејбоја“ и портфељом министарства за истраживање руда и губљење времена у Влади Србије.“ Истина, ово је Вук писао помало иронично док је био млад, но у свакој шали има мало истине.
Питање је ипак колико би Јеремић придобио русофиле у Србији без неке конкретне подршке самих русофила и Руса. Тешко ће патриоте и русофили препознати Јеремића као свог играча, с обзиром да он до сада није претерано инсистирао на тој русофилској црти иако је било ту покушаја. На крају крајева шта је он уопште и показао од својих политичких ставова, сем што је био у белом свету као функционер УН и кандидат за генералног секретара УН, а претходно саветник и министар код Тадића а да је потом избачен из Демократске странке.
Но вероватно Јеремићу не треба много тог «патриотског» и «русофилског» у имиџу јер му је циљ да придобије оне умерене гласаче који су разочарани у режим (Вучић, Николић и Дачић). Он жели да буде прихватљив и оним прозападним и умерено патриотским и русофилским бирачима који ће рећи па ето «и он има везе у Русији» или пак «пустио је Марш на Дрину у УН». За то му је довољно да по мало спинује у медијима «подршку Русије» или пак подршку оних који важе за патриоте и русофиле. У другом кругу председничких избора, велика је вероватноћа да ће управо Двери као декларисани националисти и русофили стати иза Вука Јеремића. Уз Двери, иза Вука ће стати вероватно и људи попут Санде Рашковић Ивић и Ђорђе Вукадиновић који је до сада редовно апологирао готово све потезе Јеремића и промовисао га у патриоту са јаким руским везама. Да ли ће Санда, Бошко и Ђорђе уз можда још и нека слична имена бити довољни да превагну на тасу русофилних гласача у корист Вука, мала је вероватноћа. Но као што смо рекли, њему је можда и довољно да нема отпор код десних и русофилских бирача као што то имају други прозападни кандидати, који због тога и немају шансу да остваре бољи резултат на изборима. Због свега тога он је најозбиљнији кандидат прозападне и проевропске опозиције који може да добије значајан проценат ако прође у други круг председничких избора. А тада би Јеремић, чак и у случају пораза, био прави победник избора јер би власт добила јаког опонента са којим мора рачунати у будућности.
Жељко ИЊАЦ, Видовдан