ИЗА седам брда и седам мора, у Џајпуру, главном граду индијске државе Раџастан, живео је Ниређ Шарма (26) у „кошници“ са још два милиона душа. Ону сродну, Анђелу Рађеновић (27), пронашао је на другом крају света, 7.000 километара далеко, у маленим Врањанима код Пожеге. Усудом модерног времена, два „клика“ на друштвеној мрежи прерасла су у љубав, а њихова „веза на даљину“ трајала је четири и по године. Када су се напокон срели, само пет дана дружења било је довољно да 31. децембра 2015. године стану пред матичара, решени да се никада не растану.
Њихова прича, увериће читаоца у истинитост бајки и у то да сопствену проживе само ретки. Благословени, јер им је срце истински чисто, они људи, добри.
– Никада нисам волела „Фејсбук“ и друштвене мреже. За мене је то било губљење времена. Баш је доколица, у тренутку када сам завршила факултет а посла није било, тог 2. септембра 2011. године све променила. У потрази за музиком, почело је дописивање са Ниређом на „Фејсбуку“. У почетку нисмо знали како онај други заиста изгледа, па чак ни ког је пола, јер сам користила стричев налог, пошто свој нисам ни имала – сећа се Анђела, уочи прве годишњице брака са изабраником с другог континента. – Писали смо једно другом о стварима које нас заиста интересују. Када сам касније први пут видела Ниређову слику, позвала сам сестру, рекла сам: „Погледај ове очи“. Добила сам упозорење „да пазим да се не заљубим“. А ја сам тада већ знала, без трунке сумње, да се родила љубав, а да се још нисмо ни срели!
Анђела и Ниређ су се дописивали четири и по године.
– Почели смо „на даљину“ да сањаримо о заједничком животу. А снови к`о снови, остварују се тек када чврсто станеш на земљу. Ниређ је знао да му звање државног ревизора у Србији неће пуно значити. Две године је учио веб-дизајн, да би касније, одавде из Србије могао да креира сегменте за компјутерске игрице. Ја сам се запослила у „Дунаву“. Пре тога, чак смо и брак „на невиђено“ испланирали – открива Анђела свој пут до среће.
Одбијања визе сред мигрантског таласа у Европи, одлагала су сусрет. Тренуци очајања рађали су још већу жељу, да се напокон сретну.
– Онда је Ниређ, први пут у животу, сео у авион. Први пут је прешао границу Раџастана и Индије. Прешао је 7.000 километара. Из двомилионске вреве Џајпура, стигао је у мир Врањана. Први пут је видео снег, тог 26. децембра – избија из Анђеле велика ведрина.
И први пут је угледао Анђелу. Могао је слутити, али није могао знати, да је заиста тако лепа. Знао је само, што и она о њему, да је добар човек.
– Почели смо да се играмо у снегу, радосни као деца. После четири и по године љубави на даљину и само 5 дана проведених заједно у стварном свету, 31. децембра, Анђела и ја смо се венчали! Онда смо, неколико минута после најважнијег „да“, у паници трчали од шалтера до шалтера. Да моју визу која истиче за два дана, продужимо. Знали смо, нас двоје се од данас нећемо растајати – открива Ниређ. – Анђела је бринула да ми не буде зима, да се осетим добродошлим у новој средини. Узајамна пажња постала је средиште нашег света, овде у Врањанима.
Где је кључ бајке о Анђели и Ниређу? У љубави зачињеној мрвом лудости? У разумној одлуци да срећу, корак по корак граде? Тешко је било претпоставити, да је тако једноставно.
– Ниређови родитељи, Тара и Хари Шанкар су дивни, насмејани и добри људи. Они су свог сина „извајали“ и таквог су га предали мени. Ја сам им због тога бескрајно захвална. Ниређов брат Анкит ће ускоро постати поморски инжењер, и он ће отићи од куће, на брод, далеко од родитеља. Али не тек тако. Они су од мајке научили, да је грех жену расплакати. Жени треба помагати. Од родитеља су научили шта је породица: ако вас отац и мајка не припреме за брак, за посао, за прави живот, све је испразно и узалудно – говори Анђела, насмејана и срећна. – Наши стари су у Србији баш тако децу васпитавали. А онда смо постали „запад“. Друге вредности су нам постале важније. Никад нам није доста. И кад је довољно, нама је мало. Осећамо често код нас у Србији, да негде грешимо, да лутамо. Ваљало би да престанемо да се понашамо као самоникле биљке. Да нас родитељи васпитавају као што су радили некада. На нама је да им сваким поступком указујемо поштовање, јер су у најважнијем успели.
Стварно је једноставно. За срећу је потребно „само“ толико. Двоје добрих. Макар морали, као у бајци, иза седам гора и мора да једно друго нађу.
ЉУБАВ ВАЖНИЈА ОД СВЕГА
КОД родитеља на две стране света, Таре и Харија Шанкара Шарме у Џајпуру, Леле и Рада Рађеновића у Врањанима, због несвакидашње љубави њихове деце „на даљину“, прво се јавила забринутост. После годину – две су се „предали“, верујући у избор своје деце.
– На крају смо им помогли да се сретну, а данас, ево нас испуњених и истински срећних! Волео бих када би се и моја друга ћерка Ана удала за човека коме је љубав на првом месту – каже Раде. – Ниређ ме зове оцем, а његов оптимизам, пажња и доброта испунили су нашу кућу радошћу. Некога тако искреног и васпитаног да другима живот чини лепшим, човек може само волети.
ПУТ У ИНДИЈУ
ДОГОДИНЕ планирамо да одемо у Индију. Са Ниређовим родитељима смо у свакодневном контакту, али ја једва чекам да их упознам и да заједно проведемо неко време – говори Анђела и показује сари, ручно везене хаљине, сукње и диван накит, поклоне од Ниређове мајке. – Највећи поклон за мене је њихов син. Ја сам им захвална, јер су створили дивног човека. Довољно је да замислим наш сусрет и већ се радујем.
Никола ЈАНКОВИЋ, Вечерње Новости