Давно су Срби рекли да бој не бије светло оружје, већ срце у јунака. Како су говорили, тако су и живели. Та мисао је нарочито потврђена током НАТО агресије када је застарела српска опрема оборила чувени авион Ф-117.
Милиони моћника уложени су да га учине невидљивим, а он је пао у прашину, као гомила гвожђа, да око њега жене и деца играју коло.
Након петооктобарског преврата прозападне структуре процениле су да је и праћка опасна када је у српским рукама. Вероватно их је неко подсетио да је још Наполеон упозоравао да су Срби трешњевим топовима потресли темеље Османског царства.
Оно што није успео НАТО пакт током бомбардовања, учинили су његови изасланици након 2000. године у различитим својствима, од специјалних изасланика до саветника министра. Реформатор Амадео Воткинс, британско-хрватског порекла упитао је тадашњу власт: „Шта ће вам оволика Војска и резерва?!“
Као по команди, државни врх Србије, није дозволио да британски агент дуго чека одговор. Убрзо су уништени готово сви војно-безбедносни потенцијали, а српски војник понижен је више него у условима ратног заробљеништва.
На територији и у непосредном окружењу Србије сви озбиљни геополитичари и аналитичари уочавају више кризних жаришта, као попришта великих безбедносних изазова и потенцијалне ескалације сукоба. У таквим околностима, разоружана, економски потонула и национално дезоријентисана Србија постаје парче земље у коју свако може забости своју заставу.
Ниједан озбиљан државник не сме да изјави да земља неће ратовати ни под којим условима, а посебно не она чији је народ ограђен трнатим жицама. Готово сви носиоци власти упорно су доказивали да се Србија неће бранити и тиме охрабривали све експанзионистичке тежње на њену територију.
Дакле, можете над нашим народом вршити терор и погром, угрожавати му елементарна људска права, подстицати сеператизам, уништавати културна и материјална добра, ми ћемо само издати некакву резолуцију осуде и разићи се својим кућама.
А ако се народ баш много ускомеша, па почне да се превише распитује и буни, мораћемо до америчке амбасаде на хитне консултације.
Србија је била на прагу да изгуби и суверенитет над својим небом. Направљен је први велики корак после више деценија. Прихваћена је рука Руске Федерације, која поклања 6 мигова 29, 30 тенкова 72ц и 30 борбених оклопних возила.
Колико је ово важна и стратешка одлука најбоље знају атлантисти и русофоби, који су по некој њиховој пљачкашкој математици израчунали да Србију модернизација оружја сувише кошта. Одједном су почели да брину за државни буџет.
Узрок ове паничне реакције је чињеница да они добро препознају да је Русија, осим оружја, послала поруку да Србија мора остати ван НАТО алијансе, војно неутрална и безбедна држава.
Када су недавно САД слале хеликоптере Хрватској, нико није помињао да Загреб сноси трошкове транспорта, одржавања, резервних делова, муниције и додатне опреме. Милионе ће платити Хрватска да би њени војници учествовали у НАТО мисијима по свету.
Кажу бројни светски аналитичари да је опасно бити амерички непријатељ, али још погубније њихов савезник. Многи имају савезнике и пријатеље, ми имамо браћу!
Текст је објављен као колумна у недељнику „Афера“