Неко ме је изневирао пре неки дан. И мало разочарао. Ништа страшно, ништа битно, али у том једном малом детаљу, чучало је једно непријатно откриће. А то је да ми та особа, изгледа, и не жели баш добро. Није да ми жели зло, то сигурно не, али није баш ни најсрећнија ако мени иде добро. То се у књигама староставним, звало завист.
Знате такве људе? Сигурно и ви имате такве пријатеље, за које мислите да су ок, и само једног дана, у неком малом, малецком гесту, у некој малој речи, открију да можда пријатељство и јесте занат најстарији.
Ради се о томе да они јесу ОK, а да ми нисмо!
Kако је Мирјана Бобић дошла до овог закључка?
Испрва ме је то разљутило, напунило бесом. Онда је стигло разочарење, онда, као природна последница долазе моје одлуке – нећу више да је видим, да је требало нешто да јој кажем, да можда треба да се наљутим и да јој то покажем. Међутим, ништа од тога нисам урадила.
Прво сам се пола сата ишчуђавала тој особи, још пола сата сам била запањена чињеницом да у овим годинама ико себи може да дозволи такво осећање недовољности – јер ако до сада ниси схватио шта је битно а шта небитно у животу, и да мудри људи срећу и успех у животу мере јединим ваљаним парамером а то је одговор на питање „колико си срећан у сопственој кожи“, онда немамо о чему да причамо.
И на крају сам одлучила да ништа не кажем, јер улудо је говорити одраслим људима било шта, пошто никога не можемо да променимо и преваспитамо, осим сопствене деце и то само док су још увек мала. Тако да сам заклучила да је и љутња тотални вишак: како могу да се љутим на некога коме није добро у сопственој кожи? Завист никада не угрожава онога коме завиде, него само онога ко завиди.
Људи желе да се секирате, јер њима лакше кад сте ви мање срећни.
И онда ми је пало на памет да људи који не успеју да сакрију своју завист, некако увек то ураде намерно. Никада се случајно то не деси . Људи који завиде, желе да знате да им нека ваша срећа не прија, и желе да вас то насекира. Јер, кад се секирате, мање сте срећни, и њима је лакше.
Једини закључак из ове мале приче гласи: да сам заиста у сјајној форми, као што бих волела да будем, ту малу несолидност пријатеља не бих ни регистровала.
Дакле, морам више да се позабавим собом, јер једино на шта можемо да утичемо јесмо ми сами.
Кутакнет