Низ скандала у Музеју ваздухопловства Београд (МВБ) учинио је ову тему далеко осетљивијом међу ваздухопловним ентузијастима. Последњи у низу догађаја о коме се расправља односи се на наплаћивање снимања у МВБ-у у висини од 4-7 хиљада динара по сату. То можда и не би била вест нити би по ко зна који пут пробудило гнев међу љубитељима авијације да о томе на својој Фејсбук страници није писао Зоран Модли.
Како је објавио, у Музеј ваздухопловства дошао је са репортером енглеског програма кинеске телевизије и идејом да испред ове установе културе да изјаву о предностима ултралаке авијације за потребе прилога о компанији „Пипистрел“. По доласку у Музеј кустос их је упутио на директора, Чеда Миливојевића.
– Кажете да сте с телевизије Пипистрел?
– Не, колега је с кинеске телевизије, а прича је о авиону Пипистрел.
– Аха. А ви?, пита мене, чиме се ви бавите?
– Па, шта да вам кажем, прчкам нешто мало око авијације и медија.
– Нема проблема, можете снимати. Колега, обраћа се кустосу који је и даље са нама, колико оно беше кошта наш сат?
– 4-7 хиљада.
– Ето, видите!, добацује сада поглед нама двојици, видите да није много, сваки започети сат је само 4-7 хиљада.
– Драги господине, кажем, дошли смо само да вас обавестимо о тих пар минута испред зграде Музеја, а не са врећом пара.
– А, то не може. Мора да се плати.
– Хвала, кажемо, довиђења! – препричава Зоран Модли конверзацију путем Фејсбук статуса и на крају додаје:
– Знате, овим музејом сви смо набилдовани до последњег дамара. И увек смо у њега улазили као у своју кућу, па још с добродошлицом. Данас сам ушао у своју, а изашао из туђе. Чудан осећај. Тежак на ногама. Као да ми је неко уз „добар дан“ обуо цокуле Господина Цокуле. Цокуле број 4-7. Хиљада? –
У разговору за Танго Сикс Зоран Модли не негира да је тему актуелизовао јер му је, између осталог, погођена сујета, али додаје да је за њега преседан то што је одједном почело да се наплаћује нешто што би требало да буде пропаганда лика и дела Музеја ваздухопловства.
– Сматрам да кад год неки медији дође и жели да сними нешто у и око Музеја да то не треба да буде прича на којој неко други зарађује новац и да би такве институције требало да буду широм отворених врата. То ми је засметало, али у праву сте и за сујету. Ако је неко у авијацији и не познаје своје колеге питам се да ли је уопште заинтересован за то што ради или је само обичан бирократа кога је неко поставио, у овом случају Војска, да тамо буде некакав скретничар – објашњава Модли и додаје:
– Мене су у Музеју размазили сви који су пре радили, почевши од Чеде Јањића кога сам упознао почетком седамдесетих. То вас жацне јер онда поредите садашњу прозаику са некадашњом поетиком коју сте имали долазећи у такву зграду. Тешко је навићи се да тај Музеј хоће, може или мора све да наплаћује. –
Директор Музеја ваздухопловства, Чедо Миливојевић, за наш портал објашњава да је разочаран статусима Зорана Модлија и да је коментарисање какав је он ваздухопловац дегутантно:
– Ја обављам своју дужност како знам и умем. Желим да помогнем Музеју и овим људима. Новцем од продаје улазница ми не можемо да покријемо ни једну трећину бруто личних доходака. –
Он наводи да је Музеј у овом конкретном случају тражио да се снимање плати 4.000 динара, као и то да „имају гомилу рачуна“ издатих домаћим телевизијама од наплате ове услуге. Она се заводи као „комерцијално снимање“, а телевизије нису поштеђене плаћања јер је већина њих комерцијална, објашњава Миливојевић и каже да ипак постоје изузеци:
– Ми не неплаћујемо образовним и научним програмима. Остало наплаћујемо јер од тога живимо. Ми нисмо буџетска институција. Ми од тога (наплате услуга) зарађујемо плате. Постоји ценовник – од 4 до 7 хиљада динара се наплаћује сваки започети сат снимања. Уз то мора да се плате и улазнице. –
Миливојевић није желео да објасни од чега зависи да ли ће сат снимања бити наплаћен 4.000, 5.000 или максималних 7. 000 хиљада динара, нити да достави, прочита или на било који други начин прокоментарише ценовник Музеја по коме се услуге наплаћују. Како је навао, то је пословна тајна. Екипа која жели да снима треба да пошаље захтев Музеју, затим ће они направити понуду у складу са својим ценовником након чега су могући евентуални преговори око смањења цене.
– Некима наплатимо само улазнице, ако се договоримо са телевизијама. Али ми морамо да наплаћујемо услуге јер нисмо на буџету. Када будемо на буџету и када нам буде сигурна плата, онда неће бити проблема. Пословна политика ће бити другачија. – изјавио је Миливојевић.
Он је додао да је у периоду када су „Јат, СМАТСА и Аеродром Никола Тесла давали милионе“, Бранко Коцкица за потребе дечје емисије платио снимање у Музеју ваздухопловства.
– Музеј уредно издаје рачуне и плаћа порез за наплату својих услуга. Све је легално. – објашњава Миливојевић
Да Музеј може по закону да наплати своје услуге кажу и у Министарству кулутре:
– Средства за обављање делатности односно послова јавних установа, обезбеђују се из буџета, непосредно од корисника, продајом производа и услуга на тржишту, из средстава социјалног осигурања, донаторством и из других извора. Појединачним актом донетим у складу са важећим прописима, установа културе уређује висину накнаде за пружање услуга или коришћење назива, имена и лика у комерцијалне сврхе. Назив, име и лик културног добра могу се користити у комерцијалне сврхе само по одобрењу установе заштите у чији делокруг спада заштита тог културног добра. –
Јавни Фејсбук статуси Зорана Модлија нису се зауставили на причи о снимању. У једном од три своја поста посвећена МВБ-у описао је и искуство Драгана Радаља коме је Музеј тражио да плати карту за обилазак поставке напољу:
– Седим ја тако на Сурчину пре неких месец дана, чекам авион из Шпаније да слети, он касни, а ја да убијем време одем до Музеја мало да гледам у колекцију изложену напољу. Наравно, паркирам се ту код оних борића и таман стигнем до Јункерса, кад трчи чувар однегде, гестикулира и виче нешто. […] Каже, не можеш да разгледаш авионе док не одеш горе и платиш карту за Музеј. А не можеш ни да паркираш ауто ако не купиш карту, иди на аеродромски паркинг. Кажем, па ова колекција је напољу, нисам ушао у Музеј јер немам времена, а од вајкада било да се напољу не плаћа. Не може! Морамо и ми од нечег да примимо плату, доста је било јавашлука, тако НАРЕДИО НОВИ УПРАВНИК! –
Прича о наплати улазнице наставила се и у дискусији испод статуса где је цена од 600 динара коментарисана као висока и неподстицајна за посете. И ту није крај критици Музеја. Већина коментара се негативно односила према целокупном раду ове установе, уз честе опаске да су музејски експонати прљави, као и да би бесплатно снимање била заправо и бесплатна реклама МВБ-у.
– Кад је о Музеју авијације реч, у његовом тиму су увек били неки прави „клинци“, међутим, све добре ствари, али и неспоразуми, обично потекну од људи који те „клинце“ постројавају. Пошто је Влада наложила Војсци да стави шапу на Музеј, ново постројавање је у току, све са надом да оронули Музеј неће дефинитивно отићи у банкрот. Све има цену, па тако и потреба за опстанком. Нејасно је само ко ту цену плаћа. Рекао би човек – нико, јер и даље ништа не мрда, док се, веровали или не, најчешће гунђа баш на оне који су забележили и институционализовали историју YУ авијације. Није поштеђен чак ни покојни, сада и легендарни, Чедомир Јанић. Могуће да је и то продукт транзитног ћорсокака којим тако помпезно корачамо од социјализма ка капитализму. – наводи Модли.
У разговору за Танго Сикс Модли је додао:
– Недавно сам поново читао текст са вашег портала, ону јетку причу да Музеј треба затворити. У овом случају се можда не треба љутити ни на ког појединачно, али се морамо љутити на систем као такав, на то замршено клупко између цивила и војске које пуца на стотину места и које би се, када би га човек расплео, распало. Ни ја сада, као ни ваш аутор тада, не видим решење, али можда је ово пут ка њему. – закључуио је Модли.
Да ли су цене заиста проблем?
Нема дилеме да су се иза свих Фејсбук статуса и коментара налази далеко дубља прича од пуког наплаћивања улазница, а трн у оку није ни само снимање. Право Музеја наишло је на осуду због низа скандала и акумулираног осећаја да се о експонатима нико не брине. Ни такозвани „цивили“ нити „војници“. Оштра критика ентузијаста долази и због утиска да су сталне тензије међу запосленима ескалирале на ниво некомуникације унутар колектива.
А утисак их не вара јер су аргументе за то добили управо од новинарских екипе које су је једном приликом документовали, бесплатно. Дефиле бившег министра одбране, Бреатислава Гашића, и церемонија постављања „војног“ директора оставили су горак укус. „Цивилни“ кустоси једва су извиривали иза ћошкова Музеја, док је „војни“ део, по наредби или не, био једини колектив са којим смо могли да разговарамо и који је, на крају крајева, поносно шетао музејским ходницима. Све то се, најједноставније речено, назива лошим ПР-ом.
Јер, заиста, тешко је поверовати да би бес изазвао сложан колектив који се наплаћивањем својих услуга бори за опстанак Музеја. Колектив који, према речима његовог директора, месечно мора да заради 1.800.000 динара.
Бес ентузијаста изазивају непрестани скандали, чак и тамо где не би требало да их буде, избацивање прљавог веша и осећај да се владајући „цивили“ и „војници“ у протеклим година нису одговорно понашали, иако је сасвим могуће да је очување музеја као идеја постојало и међу старом и међу новом управом.
Правни статус Музеја оставља садашњу и будућу управу везаних руку све док се не реши питање власништва установе. То међутим, неће решити проблем лошег имиџа. Јер Музеј има шта да понуди и повремено би могао да има и чиме да се похвали, али мора да постоји сагласност колектива да МВБ тиме треба да се позабави, а затим и консензус како то урадити без додатног иритирања ваздухопловне јавности која је и те како осетљива на ову тему и кроз лупу прати сваки потез управе.
Дина ЂОРЂЕВИЋ, ТангоСикс