После сто прековремених сати недељно, запослени у Јапану не знају да ли раде да би живели или живе да би радили, а исцрпљеност и депресија их често воде у самоубиство
Током осам месеци рада у рекламној агенцији Дентсу, 24-годишња Мацури Такахаши претворила се од наочите, марљиве и популарне младе жене у физичку и менталну олупину која је спавала само десет сати недељно и била жртва малтретирања шефова на послу.
Поруке које је остављала на друштвеним мрежама откривале су очајање које је осећала док је притисак растао. Сто пет прековремених сати месечно поред редовне 40-часовне радне недеље исцрпљивали су је и депримирали, док се због критика надређеног осећала безвредном.
Нешто је неизбежно морало да пукне.
Децембра 2015. године, Такаши је скочила са крова компанијине зграде у којој је живела.
Осам месеци касније, испекција за радне стандарде је утврдила да је узрок смрти био прекомерни рад, у Јапану познат као „кароши“. Оно што се догодило овој младој девојци није ретка појава у друштву у коме се очекује да запослени стављају фирме за које раде и колеге изнад свега осталог
KАРОШИ KРИЗА И СТРАХ ОД ГУБИТKА ПОСЛА
Јапанска влада објавила је почетком октобра резултате своје прве истраге о кароши кризи, откривајући да запослени у 12% корпорација прековремено раде по 100 сати месечно, а у још 23% фирми само 20 сати мање.
Овај број је вероватно и већи, јер је само 1.743 од 10.000 компанија пристало да учествује у истрази.
Министарство здравља, рада и социјалне помоћи је оценило да је у фискалној 2015. години, која је окончана 31. марта, 93 самоубиства и покушаја самоубиства повезано са прековременим радом, што је омогућило породицама настрадалих да траже компензацију. Ови подаци се, међутим, не подударају са полицијском статистиком која посао види као узрок 2.159 самоубистава те године.
Већи је и број тужби које су поднеле породице жртава карошија: до априла 2015. поднето је 1.456 пријава за претходну годину. Поређења ради, од 2004. до 2008. поднето је укупно 1.576 тужби.
„Има много разлога зашто проблем постаје све акутнији, али је највећи појединачни разлог прекомерни такмичарски дух у нашем друштву“, сматра Хироши Kавахито, председник Адвокатске канцеларије Kавахито и први човек Националног савета одбране за жртве карошија.
„Почетком деведесетих, када је јапански економски балон пукао, национална економија је стагнирала и компаније су морале да смање трошкове“, објашњава он. „За многе је најлакши начин био да смање број стално запослених и замене их радницима са привременим уговорима.“
Стално запослени су због тога осећали притисак да раде више и дуже како би сачували посао.
У последњих десет година, дужи радни дан, неплаћени прековремени рад – за који се користи еуфемизам „службени прековремени рад“ – и краћи празници постали су норма.
Влада је бар препознала да постоји проблем и 2014. донела уредбу којом се захтева надгледање компанија и провера случајева смрти или болести за које се сумња да су проузроковане претераним радом. Током 2015. истражена су 2.362 случаја и у 60% њих су изречена упозорења или казне.
ВЛАСТ ЛЕГАЛИЗУЈЕ ДУЖИ РАДНИ ДАН
Владина Kомсија за реформу рада, на чијем се челу налази премијер Шинзо Абе, увела је горњу границу од 45 прековремених сати месечно, односно 360 часова годишње, као и казне за оне који не поштују одлуку. Међутим, у време када нека фирма има више посла, радници смеју радити и сто сати више током једног месеца и касније до 80 сати сваког месеца у периоду од два до шест месеци. Максимални број прековремених сати годишње не треба да пређе 720.
Ова ограничења не односе се на рад на празнике, што значи да запослени могу да раде 960 сати више током године.
Породице људи који су страдали од прекомерног рада критиковале су одлуке комисије, сматрајући да власт практично легализује дугачак радни дан науштрб здравља радника.
„Сто сати је екстремно дуго време“, рекла је Јукуми Такахаши, мајка Мацури Такахаши преко адвоката. „То значи да ако радите 20 дана месечно, дневно имате пет додатних сати преко редовних осам. Kући долазите у 23.20.
„Моја ћерка је написала: ‘Ако си у канцеларији 20 сати дневно, више не знаш за шта живиш’ и ‘Не знам да ли радим да бих живела или живим да бих радила’… Да би радили, људима је потребан сан. Не смемо да створимо закон којим се одобрава дуго радно време.“
Породице жртава карошија су заједно са синдикатом лекара критиковале и одлуку комисије да се на пет година из рестрикција око прекомерног рада искључе лекари, професионални возачи и грађевински радници.
South China Morning Post, Japan Times