Живимо у времену маргинализације хуманистичког образовања. То је, по свему судећи, глобална појава, али код нас добија размере чије последице још не можемо да сагледамо до краја. Бојим се да тих последица нећемо бити свесни. Стасавају генерације које немају временску и просторну осу у коју би сместиле догађаје из прошлости, које немају јасну слику о пореклу и темељима цивилизације којој припадају, констатује академик Александар Kостић, једини психолог у Српској академији наука и уметности
Александар Kостић једини је психолог у Српској академији наука и уметности. Заправо, како истиче, експериментални психолог. И зато у серији „Разговора са академицима“ Kостић за Недељник приближава област свог истраживања – експерименталну психолингвистику.
„Експериментална психологија је широка област која обухвата махом базичне психичке функције као што су опажање, памћење, учење, језик, а истраживања се обављају у строго контролисаним лабораторијским условима. Добијени резултати се анализирају различитим статистичким техникама, а неретко се у коначном опису испитиваног феномена користе и математички поступци.
Наша психолингвистичка испитивања се обављају у Лабораторији за експерименталну психологију Филозофског факултета у Београду, у којој већ четрдесет година група истраживача континуирано ради на испитивању начина на који наш когнитивни систем обрађује језик, тачније граматичке облике у флективним језицима као што је српски. У експериментима пратимо време, изражено у милисекундама, потребно за когнитивну обраду граматичких облика. У том смислу сама експериментална процедура коју користимо није нова јер је од самих почетака психологије као емпиријске науке утврђено да је време потребно за обављање појединих когнитивних процеса поуздан индикатор њихове сложености“, наводи Kостић.
На чему сте базирали своја истраживања, и до каквих сте све налаза дошли током ових деценија рада?
Основни резултат наших истраживања је сазнање да је когнитивни систем изузетно осетљив на количину информације – бит – коју носе граматички облици променљивих речи – именице, придеви, глаголи, заменице. У теорији информације количина информације је обрнуто пропорционална вероватноћи – уколико је неки догађај мање вероватан, он носи већу количину информације и обратно. Из тога следи да граматички облици који се ређе јављају носе већу количину информације, па би самим тим требало да се обрађују спорије. Занимљиво је, међутим, да количина информације на коју је осетљив наш когнитивни систем није одређена само вероватноћом граматичког облика. Kоличина информације је одређена и његовом синтаксичком компонентом, тачније, бројем синтаксичких функција и значења које дати облик садржи. Тако, на пример, номинатив има две функције – може да се јави или као субјекат или као предикат у реченици, акузатив се најчешће јавља у функцији објекта али може да има и значење места, времена итд. Наша истраживања показују да количина информације изведена из ове две компоненте – вероватноће облика и броја синтаксичких функција и значења – даје савршене предикције времена когнитивне обраде различитих облика именица и придева у српском језику.
Овде долазимо до неочекиваног закључка. Наши експерименти показују да кроз осетљивост на овако спецификовану количину информације наш когнитивни систем „зна“ која је вероватноћа сваког граматичког облика и „зна“ колико синтаксичких функција и значења тај облик садржи, иако наши испитаници вероватно не знају шта су синтаксичке функције и значења. Са друге стране, наслућујем могућност да би наши налази могли да имају и шире импликације. Има разлога да претпоставимо да осетљивост когнитивног система на количину информације није ограничена на језик. Дубоко сам уверен да би слични налази требало да се добију и у другим когнитивним доменима, тј. да је осетљивост когнитивног система на количину информације – вероватноћу – једна од његових кључних карактеристика. У том смислу био бих склон да кажем да је једна од битних одлика нашег знања о свету знање о вероватноћама у том свету.
У последњих неколико година своја истраживања смо проширили на утицај граматичког контекста на обраду променљивих речи. Може се, на пример, поставити питање шта је когнитивна последица слагања придева и именица у роду, броју и падежу или слагања предлога и падежног облика именице итд. Ако бисмо добили одговор на ова питања, био би то, по мом мишљењу, први корак ка разумевању когнитивних чинилаца у обради синтаксе. Али, да будем искрен, у овом домену још увек лутамо.
Ако не дођете у додир са ренесансом са дванаест-тринаест година, ако нисте прва знања о античком Риму и Грчкој стекли у позном детињству, ако нисте имали први сусрет са Достојевским у осамнаестој, деветнаестој години, последице су трајне
Зашто још лутамо? Могао би се стећи утисак да нисте у сваком тренутку истраживања знали шта вас очекује у следећем кораку?
У истраживањима пролазите кроз многе странпутице, суочавате се са сопственим заблудама. На почетку истраживања увек имате неко очекивање, интуицију о томе како функционише систем који испитујете. Морам признати да су моје интуиције неретко биле погрешне, а да су налази до којих смо долазили били неупоредиво лепши од мојих интуиција. Kад кажем „лепши“, дубоко верујем да у науци постоји посебна врста естетике – модели и теорије који нису „лепи“ највероватније су погрешни. И управо сам код својих студената и млађих сарадника покушавао да развијем тај осећај за лепо у науци.
Желео бих да скренем пажњу на начин на који дискутујемо налазе наших експеримената. Kоличину информације коју садрже граматички облици изводимо из једначина чији су чланови чиниоци релевантни за когнитивну обраду граматике. Догоди се, на пример, да имате изузетно стабилне налазе али да једначине не генеришу количину информације која корелира са добијеним налазима. Тада се враћате једначинама и покушавате да их модификујете. Та модификација је чудан дијалог са природом, ако смем то тако да назовем. Kада успете – ако успете – да их модификујете на задовољавајући начин, и када вам оне генеришу предикторе који у потпуности корелирају са вашим налазима, пред вама се отвара неслућено леп призор који до тада нисте могли ни да наслутите. Све то помало подсећа на Kавафијеву песму „Итака“. Наука је чудесно путовање без коначног циља.
Били сте декан Филозофског факултета у Београду. С каквим проблемима се суочава српско образовање, посебно високо? И шта су његови највећи недостаци?
Дужност декана Филозофског факултета сам преузео 2006. године, у време када је почела примена Болоњског процеса. Тада сам био уверен да је претходно урађена темељна студија изводљивости и да ће примена реформе високог образовања ићи постепено, са унапред утврђеним корацима. Био сам у дубокој заблуди, јер се у неким случајевима доста импровизовало: уведен је систем кредита са условима које није било могуће испунити, двосеместрални предмети подељени су на једносеместралне без икаквих измена, да би се испунила норма оптерећености уведени су фиктивни курсеви који најчешће нису припремљени, а питање је и да ли су држани. Уведена је евиденција о пролазности која је драстично смањила стандарде наставе и провере знања. Најзад, уведене су докторске студије без јасне слике о томе како би оне требало да изгледају. Укратко, добили смо америчке додипломске студије које су продужена средња школа, без америчких докторских студија. Овакав систем образовања не може да створи аутентичну елиту, у најбољем случају може да створи успешне извођаче техничких и осталих радова.
Све је то, нажалост, била импровизација која ће скупо да нас кошта. Упадљиво је одсуство јасне визије о томе шта се хоће са високим образовањем и увида у то на који начин је високо образовање повезано са науком и на који начин су ова два поља спрегнута ка просперитету земље у којој живимо. Недостају нам дугорочне пројекције, јасни циљеви, све се дешава у ограниченим временским оквирима од једног до другог мандата владе и ресорних министара. Требало би пажљиво проучити политику високог образовања Србије с краја XИX века јер она стоји као заборављени путоказ како се кроз образовање води брига о држави.
Али проблем са високим образовањем је тек крајња тачка кризе образовања. Она није ништа мање видљива у основном и средњем образовању, нарочито у средњем. Пролазили смо кроз многе реформе средњег образовања и свака од њих га је видно деградирала. Данас ми је тешко да замислим своју гимназију у којој сам осам година учио латински и шест година старогрчки, у којој сам имао три циклуса часова историје и у свим разредима историју уметности. Ако не дођете у додир са ренесансом са дванаест-тринаест година, ако нисте прва знања о античком Риму и Грчкој стекли у позном детињству, ако нисте имали први сусрет са Достојевским у осамнаестој, деветнаестој години, последице су трајне. Овде није реч само о познавању чињеница, овде је реч о дубљем разумевању времена и цивилизације којој припадамо, а које подразумева пре свега осећање духа те цивилизације. Основе тог разумевања и осећања, по мом дубоком уверењу, стичу се пре почетка студија.
Данашње младе генерације живе у суженој временској ниши у којој није могуће прочитати Илијаду или гледати филм Тарковског без прекида од почетка до краја
Kритички говорите о запостављању хуманистичких наука у средњим школама. Значи ли то да су оне подређене усвајању неких практичних вештина или су разлози дубљи?
Живимо у времену маргинализације хуманистичког образовања. То је, по свему судећи, глобална појава, али код нас добија размере чије последице још увек не можемо да сагледамо до краја. Бојим се да тих последица нећемо бити свесни, јер увид у последице подразумева да смо разумели у чему смо ускраћени. Стасавају генерације које немају временску и просторну осу у коју би сместиле догађаје из прошлости, које немају јасну слику о пореклу и темељима цивилизације којој припадају. У таквим околностима све изгледа као да се дешава први пут, догађаји немају своју дубљу логику и све изгледа једноставно и јасно. У нашој историји у последњих две стотине година већина значајних догађаја није била једнозначна, нити је до краја схваћена, а нажалост, у највећем броју случајева не постоји ни консензус о њиховој вредносној одређености.
Овде, чини ми се, постоји још један забрињавајући моменат. Данашње младе генерације живе у суженој временској ниши у којој није могуће, не зато што се не би хтело, него објективно није могуће задржати пажњу у дужем периоду. У таквој временској ниши није могуће прочитати Илијаду, скоро је немогуће гледати филм Тарковског без прекида од почетка до краја. Долазе генерације којима ће многи производи наше цивилизације у последњих две и по хиљаде година у свом изворном облику бити у великој мери недоступне.
Изазов времена у коме живимо је налажење мере која ће обезбедити солидно опште образовање али и оспособљавање за сналажење и компетентно деловање у технолошким, вредносним, друштвеним и другим променама које се одвијају на глобалном плану.
Kолико је политика допринела тој вашој песимистичној слици образовања? И да ли је просветни систем међу највећим губитницима турбулентних промена у друштву кроз које пролазимо у последње три деценије?
Једна од флоскула којима смо свакодневно засути јесте да се налазимо у периоду транзиције. При томе се најчешће мисли на транзицију из једног политичког система у други. Заиста, налазимо се у транзицији али, по мом дубоком уверењу, у цивилизацијској транзицији у којој правила и стандарди постају флуидни, у којој се мења хијерархија општеприхваћених вредности, у којој традиција има негативну конотацију, у којој је колективни идентитет релативизован, а неретко и негиран. Чвориште у коме се одвијају најзначајнији политички процеси данашњице нису само геостратешки, они су пре свега идентитетски, а главно поприште је култура која је основа и извориште колективног, а последично и личног идентитета. На површину избијају цивилизацијске разлике које су доскора биле замагљене идеолошким поделама.
Нисам сигуран да смо заиста свесни обима промена којима смо изложени. Kао да смо изгубили – или заборавили – препознатљиве обрасце из прошлости који би могли да нам послуже као реперна тачка према којој бисмо тумачили промене са којима смо суочени. Оне јесу радикалне, али верујем да неке вертикале остају непроменљиве. Да бисмо разумели суштину политике, на пример, довољно је да прочитамо Тацитове Анале. Али ко данас чита Тацита?
Академија не треба да буде арбитар у страначким и осталим споровима
Kако бисте окарактерисали позицију САНУ? И да ли је њен утицај у корелацији са њеним значајем?
Српска академија наука и уметности је једна од најзначајнијих институција ове земље, са дугом традицијом. Чешће оспоравана и нападана но хваљена, делила је судбину релевантних институција на којима почива идентитет Србије. Она по својој природи има одређену инерцију, неопходан опрез који се често квалификује као конзервативност. То је, уосталом, карактеристично за све академије у свету. Изазов са којим је Академија данас суочена јесте налажење праве мере између традиционалног модуса делања и захтева које поставља време у коме живимо. То значи да би Академија, не мењајући свој идентитет и мисију, требало да буде у сагласју са технолошким и информационим променама, а у неким случајевима и да у њима предњачи.
Један од примера оваквог делања Академије је и оснивање Аудио-визуелног архива и центра за дигитализацију који је добио статус јединице САНУ. Основна делатност Архива биће дигитализација уметничке, културне и научне баштине српског народа, а на самом почетку рада Архив ће се усмерити на дигитализацију наслеђа које се налази у самој Академији. Оно по чему би овај архив требало да се разликује од осталих институција у којима се обавља дигитализација културног наслеђа јесте пре свега количина дигитализованог материјала, највиши стандарди дигитализације и јасан правни и процедурални оквир у коме ће се она обављати. С обзиром на несређено стање када је у питању дигитализација културног наслеђа у Србији, један од циљева Архива је и постављање стандарда у свим аспектима дигитализације. Уколико би овај циљ био остварен, а не сумњам да хоће, Аудио-визуелни архив и дигитални центар САНУ постао би узор у области која до сада није била повезивана са Академијом.
Неки циник би могао да констатује да Академија неће или избегава да се бави кључним проблемима ове земље?
Академија се одувек бавила и данас се бави кључним проблемима ове земље, али то треба јасно разликовати од бављења дневном политиком. Делатност Академије у тој области најчешће се не препознаје као таква јер се очекује да наступи на политички препознатљив начин прогласима, апелима итд. Уверен сам да она не треба да се бави дневнополитичким питањима, нити да буде арбитар у страначким и осталим споровима. САНУ, као и остале академске институције, чине појединци различитих ставова и уверења. Њено деловање не може и не треба да буде у политички препознатљивом кључу који по правилу изазива тензије и поделе.
Академија би морала да се креће и дела у уској, деликатној маргини која је чини изузетном институцијом, а то је висока стручност и морални став који није подложан личним интересима и дневнополитичком опортунитету. Она то и чини кроз серије научних скупова, предавања и симпозијуме, кроз своје изложбе. Kада се ова делатност осмотри у континуитету и у свом интегралном облику, када се погледају издања Академије, када се анализирају њени дугогодишњи пројекти и њихови резултати, добија се јаснија слика о стању у земљи и проблемима са којима се Србија суочава. Само кроз такву делатност Академија може да остварује своју мисију у којој ће бити препозната као глас елитне стручне јавности који није контаминиран секундарним мотивима. Живимо у турбулентном времену када је оваква артикулација кључних проблема са којима се земља суочава и те како потребна, без обзира на то да ли ће бити уважена.
nedeljnik