Бусајући се у прса за марксизам-лењинизам и пролетерски интернационализам, Албанци су свугде, на сваки корак и на све могуће начине демострирали не само обични национализам, већ и екстремни, онај најекстремнији, шовинизам и расизам. Према свим народима на свету. И према Kинезима, тамо – на крају света. Па и у једно време кад су они, Kинези, скидали залогај хлеба са уста своје деце (која су им и умирала од глади !), и слали га Албанцима. А да не говоримо о суседима. Посебно да не говоримо за Словене, које оптужују за све и сваста. И да су они измислили класе, класну борбу и комунизам, могуће и атеизам, иако су се управо ови Албанци бусали у прса да су прва атеистичка држава на свету. Прва земља на свету која је веру ставила ван закона, која је хапсила и осуђивала кривично оне који су упражњавали верске обреде.
Свој екстремни национализам, шовинизам и расизам, ови су Албанци нарочито демострирали према својим суседима, Србима, који су им учинили највећа добра, па су пролили и своју крв, положили и своје животе за ослобођење албанског народа, Албаније, од туђинског ропства, у Првом балканском рату, у Првом светском рату, у Другом светском рату, па и после Другог светског рата – у најмонструознијем рату за слободу и демократију, против социјал-фашистичког режима њиховог чудовишта Енвера Хоџе.
Срби су ти који су дивља многобожачка племена Албанаца увели у монотеизам, у хришћанство, у цивилизацију; Срби су им написали прва слова, прву реч и прву мисао на албанском језику, па и прву књигу, коју су им и штампали у својој штампарији, оловом које им је било тако потребно не само за своје књиге, већ и у оружаној борби против страног окупатора. Та ће слова, једног дана, Срби претопити у куршуме за одбрану свог живота од тог окупатора, који им је надирао на родну груду у заједници и са овим Албанцима, који нису марширали само регрутирани под турском заставом и заставом муслиманског фундаментализма, већ и као башибозуци, разбојници, убице и пљачкаши! Преко Kосова (Пре Kосовске Битке !) до Босне и Херцеговине ! Па и у наредним вековима, све до самог дана ослобођења од турског ропства, па и после тог дана – под заставама нових окупатора Балкана. И аустро-угарских. И италијанских фашиста. И немачких назиста.
И поред тога, Срби су им под турском окупацијом отворили и прву школу, а кад су Албанци прогласили своју независност, Срби су први на свету који су признали ту Албанију за независну државу. У Србији је штампан и први буквар ове нове државе, па је српским оружјем и угушена буна албанских муслиманских фундаменталиста, који су тражили да им се врати турски султан на управу земље, газећи ногама са презрењем и увредама националну заставу свог народа !!!
Срби су жртвовали себе за ове Албанце. Дали и им и националног хероја – Скендербега. Дали им и своје територије, па и свој хиљадугодишњи главни град Скадар, престолницу своје државе, своје културе и своје вере, своје свести и свог достојанства.
У знак захвалности, ови су Албанци прекрили Србију и српски народ својом највећом, монструозном незахвалношћу и мржњом, без преседана у историји света, не правећи ни дан-данас разлику између српских владајућих ненародних режима од простог српског народа, који је стењао и стење, борио се и бори се против тих власти.
Ако баците и летимичан поглед на њихову литературу, видећете да ти њихови аутори крију од свог народа сваку истину о српском народу, која им се не свиђа, која не служи њиховим циљевима и принципу завади – па владај! Па је и преиначују, фалсиикују. Прогоновиће и кнегињу Kомнену, кћерку српског крала Стевана Првовенчаног, који су створили прву државну организацију именом Албанија, бришу из своје историје (Па и из историје Албаније !), само и само зато што та држава није имала албанске карактеристике, већ српске, па је и била у вазалном односу према Србји. А ако је где и спомињу, за Kнегињу Kомнену не кажу ни да је била Српкиња, камоли и кћерка српског краља. Она је за њих “мбеса е њë перандори бизантин” – рођака једног византијског императора. Цара Душана, који је себе прогласио за цара Срба, Бугара, Грка и Албанаца, проглашавају окупатором у једно време кад ови Албанци не само што још нису били створили ни своју државу, већ нису имали ни националну свест, па ни посебну верску свест: знали су само да су хришћани (Kоји похађају српске цркве, јер својих немају !), па их је као такве (под заставом хришћанства !) и окупио Цар Душан, не правећи разлику између њих и својих српских хришћана. Преко свега и стихове свог песника Фан Ноли, који (Ма да није био комуниста !) каже да Албанца “с’е тремб ас серб Дусхани” (не страши га ни Србин Душан), бусајући се у прса за комунизам и пролетерски интернационализам, фалсификују их у “не страши га ни Србин душманин”, јер би хтели да све свале на Србина, па и оно што знају сасвим добро да не припада овом народу, већ појединцима овог народа, Цар Душану и феудалној класи српског народа, која нит је била и нити је могла бити боља од феудалне класе било којег другог народа, па ни албанског народа. Цар Дусан је окупио под своју заставу Албанце, док су Албанци, под турском заставом, као најамници и башибозуци, марширали против Срба огњем и мачем.
Скендербегу негирају српско порекло и праве нам га Албанцем, иако знају сасвим добро да, кад би којим случајем васкрснуо, томе – који би га назвао Албанцем – не само што би му исчупао језик, већ би му одрубио и главу !
Све хероје Народно-ослободилачке борбе албанског народа у ДСР, који су српског порекла (Србин Васо Kадић је први опалио пушку у Скадар против италијанских фашистичких окупатора !), приказују народу као Албанце и по националном пореклу, кријући истину о њиховом српском националном пореклу. Ово раде и са свим истакнутим личностима њихове историје народа, па и историје науке и културе. Стигли су дотле да су нас и на живо одрали да би нас приморали да негирамо нашу неалбанску националност и да се изјавимо за Албанце.
Погледајте историју Скадра написану од њихових историчара, академика ! Нигде не пишу да је тај град за 1000 година редом био престоница српске државе, па и културни, и црквени центар српског народа.
Погледајте историју града Дуррëс написану од њихових историчара, академика ! Нигде не пишу да су га 548. године Срби освојили од византијских властодржаца оружаним нападом. Боже сачувај да пишу да су тада, те године, Албанци били на северу Балкана, на падинама планина Бескиди и Kарпати, што значи да, не само у Дуррацхиум (Драч-Дуррëс), већ ни у самој Албанији, у ниједном њеном делу, тада није било живе душе албанске. А спремни су да фалсификују (и фалсификују !) као да сам тобоже ја рекао и писао да у тај Дуррес дан-данас(!) нема живе душе албанске !
Погледајте историју Албаније у Првом балканском рату, написану од ових историчара, академика, који су нам се до јучер бусали у прса за марсизам-лењинизам, за пролетерски интернационализам ! Иако знају сасвим добро да је њихов муслиман Хаџи Ћамил развио турску заставу и пошао на Дуррес да скине албанску заставу и раскомада принца Вилхелма Вида, кога је Међународна заједница именовала на чело новостворене државе Албаније; иако знају да је српска војска разбила башибозуке Хаџи Ћамила, свезала га и предала да албанским властима у Дуррес да га обесе, пишу о њему као о албанском Пугачову и нигде не спомињу истину о сасвим позитивној улози Срба у његовом ликвидирању.
Ови ће Албанци писати о свом најобичнијем Албанцу, који је задржан у српској милиционерској станици свега три (3) сата, док су му проверили документа, али не и о Србину, књижевнику и научнику, академику, који је задржан у њиховом злогласном затвору Бурели преко 20 (двадет година), потпуно невин (Албанске су власти биле и свесније од њега да је потпуно невин !), а пошто је за албански народ учинио значајна добра, пошто је за албански народ пролио и своју крв, па – стављајући у смртну опасност и свој живот – жртвовао и своју породицу, малолетну децу. То је била њихова захвалност њему, као и свим Србима, па и свим другим народима света, за сва добра која су учинили њиховом народу.
Али не, не ! То је захвалност албаскних ненародних власти, а не албанског народа. То је захвалност албанских криминалаца, који – као и сви криминалци на свету – не постују никакве законе, правила и принципе цивилизованог света. То је захвалност Енвера Хоџе и његовог Исмаила Kадаре, за кога нам његове колеге пишу да је “покушао да приближи спојне нити Албанаца са Србима“, што је ноторна лаж, јер је управо и овај Kадаре допринео као ретко који други Албанац за индоктринирање Албанаца са фалсификованом историјом, са екстремним национализмом, шовинизмом и расизмом, потпирујући својим лажима и фалсификатима њихову атавистичку мржњу за све Словене и све народе света уопште, а за српски народ посебно. Овај Kадаре је био исукани мач Енвера Хоџе против свих оних Албанаца, који – пошто су увидели истину и искрено пригрлили пролетерски интернационализам – узели су смелост да подложе конструктивној критици албански екстремни национализам, шовинизам и расизам, за што смо им честитали и честитамо им – преко наших националних примера борбе против домаћег екстремног национализма, шовинизма и расизма.