Питање јавног и институционалног деловања епископа диселдорфског Григорија Дурића у контексту савремених унутарцрквених превирања заслужује пар речи.
Његова дугогодишња наклоност теолошком дискурсу бунта није непозната, као ни подршка коју пружа представницима таквог правца мишљења, међу којима се посебно истичу Вукашин Милићевић и Благоје Пантелић.
Њихово актуелно извођење пред црквени суд Архиепископије београдско-карловачке бурно је пропраћено у појединим медијима за које слободно можемо рећи да воде континуирану антицрквену кампању.
Познато је да је владика Григорије управо овим теолозима годинама уназад уступао простор у оквиру своје епархије, отварајући им врата за бројне трибине и културне манифестације. У црквеним круговима добро упућени актери указују на његову не само моралну и интелектуалну, већ и организациону, па чак и логистичку подршку читавом спектру појединаца и група које у континуитету делују као опозиција СА Синоду и Патријарху и ономе што је званични став врха СПЦ. Иако се у појединим медијским круговима наговештава и финансијска подршка овим активностима, такви наводи за сада остају у домену спекулација.
Ипак, у данима када медији либералне оријентације говоре о „преседанту“ и „инквизиторском“ процесу који се води против двојице теолога, од којих је један бивши свештеник, владика Григорије, иначе представљан као симбол отворености, слободоумља и институционалне критике, остаје запањујуће нем. Његов јавни простор, нарочито у дигиталним медијима (Инстаграм), одједном је празан. Нема подршке, нема коментара, нема дистанцирања од поступка, нема чак ни наговештаја да се процес може довести у везу са утицајем политичких структура. Потпуна тишина.
Да ли је у питању промишљена стратегија, или можебити каква болест (не дај Боже) није јасно.
Владика Дизелдорфски Григорије се понаша као да је киднапован. Познато је да је и на пролећном заседању Светог Архијерејског Сабора владика остао по страни, наводно због здравствених проблема. Ипак, тешко је игнорисати чињеницу да су личности попут Милићевића и Пантелића тесно повезане са његовим именом и деловањем. Да ли они поступају по директним инструкцијама или им је само дат „благослов“ за слободну креацију активизма – у овом тренутку је споредно. Кључна ствар је да без владикине подршке, оваквих процеса дестабилизације унутар СПЦ не би било у овој мери. Не зато што не би било оних спремних да спроводе постмодерну, глобалистичку агенду, већ зато што је мало актера способних да тако вешто и системски урушавају темеље институције којој формално припадају.
У добу дигиталне транспарентности, када „ништа сакривено не може остати неоткривено“ (види: Лк. 12,2), ово Григоријево ћутање не може се више тумачити као мудрост или тактичност. Ћутање у моменту искушења сведочи или о сагласности или о капитулацији. Ћутање је знак одобравања. А одобравање је саглашавање са одлукама црквеног суда Епархије Београдско-карловачке.
Стога, ако владика Григорије Дурић жели да сачува свој морални кредибилитет, нека се јасно и јавно огласи. Уколико владика Григорије сад не проговори, онда нека ћути заувек јер више неће имати никаво морално право да проговори. Ако је ипак неким случајем киднапован, нека барем НАМИГНЕ да знамо да не сме говорити.