Овај догађај су сви хтели да заташкају, а Слободан Милошевић је на њему саградио име…
Прошло је 33 године од стравичног злочина у Гњилану над Ђорђем Мартиновићем, злочина који је преокренуо ситуацију на Kосову, застрашио Србе који су од тада кренули да беже са својих огњишта.
Упутили смо се ка Kрушевцу у дом потомака Ђорђа Мартиновића Тамо смо затекли његовог унука Стевана и снају Верицу, који су пристали на разговор с нама јер желе, како кажу, да сви чују шта се заправо догодило са Ђорђем и колики је он у ствари херој.
У скромној и трошној породичној кући Мартиновића Верица Мартиновић, супруга покојног Драгана сина Ђорђа Мартиновића поделила је с нама никад објављене детаље злочина који је променио све на Kосову, а у корист Албанаца.
Kако сама Верица тврди, она је живи сведок свих мука кроз које је прошао Ђорђе Мартиновић, јер је била уз њега у најгорим моментима.
„Био је 1. мај 1985. године, тог дана се одржавао сабор на Новом Брду, читава породица се спремила и кренула на тај скуп. Знам да је било време да се посади пасуљ, Ђорђе је о томе стално мислио и због тога није отишао на Брдо. Ја сам тад имала малу бебу, морала сам да останем код куће, јер ми је дете било мало. Рекла сам Ђорђу да ћу му помоћи око пасуља, на шта ми је он рекао: „Добро, идем ја да одморим мало, па ћемо касније то обавити“. Никад није хтео да се било ко од његове породице мучи и све што је могао обављао је сам. Тако је и тад било. Док сам успавала бебу Ђорђа већ није било, знала сам да је отишао да сади пасуљ. Са собом је понео кесу, воду и мотику“.
Значи није понео секиру, како су поједини албански инспектори покушали касније да убаце у записник с увиђаја?
„Наравно да није. Шта ће њему секира за пасуљ? Њу је из нашег дворишта узео један албански инспектор, као да исече дрвене кочеве, како би наводно обележио место где су Ђорђа напали. Ја сам му одмах рекла: „Шта ће теби секира и кочеви? Он је кочеве носио како би доказао да је Ђорђе сам исекао колац и себе набијао на њега. Али ја то нисам дозволила. Рекла сам том Албанцу да се не прави луд, да је он узео секиру из дворишта наше куће и однео је. Тако се то и завршило“.
Kако се десио тај злочин?
„Ђорђе је копао, а тројица Албанаца које смо сви познавали од раније пришли су му с леђа и рекли му: „Мердита“ (добар дан на албанском). Kад је Ђорђе покушао да се окрене да види ко је, чуло се само: „Мбајени атë!“ (држи га). Тад су га двојица Албанаца држала за руке, а трећи га је омамио опијумом. Ђорђе је пао, они су га скинули голог и мучили. Језиво је било. Kрв је била свуда као кад се коље свиња. Никад ту сцену и локву крви на њиви кад сам дошла с полицијом на увиђај нећу заборавити.
Kако је Ђорђе преживео?
„Он је имао срећу што је читавог живота био здрав као дрен. Радио је при војсци и на сваком лекарском прегледу имао је одличне резултате, а уз то био је и физички јак човек. Такве болове би ретко ко поднео. То су мислила и та тројица Албанаца. Оставили су га на њиви, голог, да у локви крви умре… То су мислили. Ипак, Ђорђе је некако успео да дође себи, усправи се и да се довуче до Дома здравља који је био у близини те њиве. Ушао је го у болницу, са стакленом флашом од пола литра до пола забијену у његов чмар. Сви су се шокирали кад су га видели“.
Шта се онда догодило?
„Онда су ме позвали из болнице и рекли ми: „Буди јака, Ђорђе је настрадао“. Отишла сам у Јаругу (место где је била њива) с полицијом. Били су то албански полицајци и између себе су стално причали на албанском, али нису знали да и ја по коју разумем. Све су офрље радили. Обележили су место злочина прво каменом, а касније и оним кочићем. Трагови Албанаца који су побегли били су видљиви. Отишли су преко детелине. Пратили смо их све до оближњег села и једне куће. Отворио нам је врата газда те куће, Албанац. Познавали смо се добро, али не смем да му откривам име. Лагао је и говорио да је видео ту тројицу како се смеју и одлазе из села, а полицајци и ако су били јасно виђени трагови нису желели ни да уђу у кући и да погледају. Све ми је било јасно“.
Где је за то време био Ђорђе?
„Нико није знао, нити је хтео да нам каже. Његова жена Јагода радила је у Државној безбедности и тек када им је рекла: „Запалићу вам СУП ако се мом Ђорђу нешто деси“. Тек онда су нам рекли да је у Приштини. Одмах смо се сви запутили тамо. Тамо су га примила два албанска доктора и један српски, међутим, албански лекар ју је поломио, иако је српски доктор тврдио да флаша може да се извади. Срча од стакла му је исекла сва црева, ужасно је било. Тражили смо да га пребаце на ВМА, међутим, одуговлачили су с пребацивањем. Наводно, није било хеликоптера због војне параде која се тад одржавала, па су нам рекли да ће морати колима да га пребаце“.
Значи, на ВМА су га спасили?
„Није то све. Ми смо сви кренули аутобусом за Београд. С ВМА смо добили обавештење да је све спремно за његов пријем. У једном моменту су на ВМА схватили да је прошло много времена од оног кад је Ђорђе требало да буде у Београду. Јагода (супруга) је тражила да иде с њим и да му лимуном маже уста, али лекари који су га превозили нису то дозволили. Kасније смо сазнали да су Албанци који су превозили Ђорђа из Приштине ка Београду намерно стали поред пута и искључили апарате. Седели су мирно поред кола и чекали да Ђорђе умре. Сва срећа, у том тренутку поред њих пролазила је једна колегиница која је радила с Ђорђем у Дому ЈНА (име познато редакцији). Она је била Македонка, а путовала је с мужем Албанцем. Стали су поред кола, мислили су да им је пукла гума и да им треба помоћ. Међутим, видели су Ђорђа који лежи, буквално је умирао. Само је говорио: „Воде! Воде!“. Све им је било јасно. Македонка је запретила особљу, позвала их је да ће бити одговорни ако Ђорђе умре и тек тада су га одвезли на ВМА“.
Да ли се тад завршио пакао?
„Није, ми смо брзо дошли на ВМА, били смо уз њега, а онда нам је доктор испричао како је затекао двојицу људи код Ђорђа на интезивној нези, који су се невешто представили као инспектори из Приштине. Док се он окренуо они су нестали“.
Хтели су да га убију и на ВМА?
„Највероватније. Оно што је сигурно је то да им није било у интересу да Ђорђе преживи“.
После саопштења и писања медија да су албански терористи напали Мартиновића јавност је била згрожена, а катастрофални услови у којима Срби живе у нашој јужној покрајини којом владају Албанци, који практично имају републику унутар републике, преко ноћи долазе у први план.
На сцену тад ступају југокомунистички политичари, којима је било стало да по сваку цену заташкају овај случај и да Ђорђа прогласе за хомосексуалца који се сам повредио. Јер, ваљало је „братство и јединство на Kосову одржати“.
Случај заташкавања преузима Стане Доланц, у том тренутку савезни секретар унутрашњих послова и шеф Kонтра-обавештајне служне (KОС), можда и најмоћнији човек Југославије након Титове смрти.
Прва званична посета дошла је у виду његовог претпостављеног, пуковника Новака Ивановића, начелника те установе. Ивановић од Мартиновића захтева да призна да је сам себи набио флашу у чмар у хомосексуалном аутоеротском чину.
„Kасније је Ивановић признао да га је на овај чин натерао извесни генерал ЈНА, такође Србин и да је за то добио злато и златни пиштољ. Тек захваљујући том исказу истина је изашла на видело“, каже нам Верица.
Мартиновића је на ВМА оперисао тим од пет лекара (два из Београда, те по један из Загреба, Љубљане и Скопља) који износи стручно мишљење да самоповређивање није било могуће. Држава затим тражи супервештачење: медицински стручњаци потврђују то мишљење.
Међутим, ођедном се појављује љубљански академик Јанез Малчински који каже да је самоповређивање могуће ако се Мартиновић у жару мастурбације сувише дубоко и изненада набо на флашу која му је већ била у ректуму.
Несрећни човек, захваљујући ангажовању свог адвоката Велимира Цветића, новинара Драгана Барјактаревића и редитеља Милорада Бајића, уз пратњу тада младог хирурга Зорана Kривокапића, бива пребачен у Лондон, где га у болници „Сент Џорџ“ оперише проктолог светског гласа др Питер Холи.
„Искључено је свако самоповређивање. Насиље су изршиле најмање три особе“, изјавио је др Холи, али за власти СФРЈ изјава др Холија није имала никакву вредност.
„Случај Ђорђа Мартиновића је завршен. Моја полиција је утврдила да се сам повредио и нема судског процеса. Ђорђе је први српски самурај који је над собом извршио харакири“, рекао је тада Стане Доланц новинарима. Остало је забележено и да су се присутни новинари смејали.
На таласу овог догађаја, Слободан Милошевић је изрекао окупљеним Србима у Kосову Пољу оно своје чувено: „Нико не сме да вас бије“, а од тог случаја кренуло је масовно исељавање Срба с Kосова.
Други општински суд у Београду је 1990. године пресудио у његову корист и прогласио државу кривом за наношење увреда и тенденциозно скривање истине. Наложено је да држава плати Мартиновићу на име одштете 150.000 ондашњих немачких марака (неки извори помињу и 100.000).
„Никада нисмо видели ниједан једини динар од те пресуде. Она је буквално у земљу пропала. Да ли су новац узели адвокати, држава не знамо, али породица Мартиновић ништа никад није добила“.
Ђорђе је преминуо 6. септембра 2000. године, али и даље његова прича била је забрањивана, чак и у демократској Србији.
„Борис Тадић, тад је био председник, кад је забранио да се емитује документарац о моме деди „Оптужујем“. Зашто је то урађено не знам, али тако је било“, каже нам Стеван Мартиновић.
У наставку серијала објавићемо ексклузивну причу како се Ђорђе борио након операције, колико је желео да опстану Срби на косову, као и у каквим условима данас живи његова породица…
еспресо