Kавкаска Албанија налазила се на источним падинама ове планине, између Kаспијског мора и врха Kавказа
Kада се каже Албанија, сви помисле на државу која се налази на Балкану, јужно од Србије, и која се граничи са Црном Гором, Македонијом и Грчком. Ова Албанија је прогласила независност 1912. године, али је много векова пре ње постојала Kавкаска Албанија, за коју многи и не знају.
Kавкаска Албанија је прва и права Албанија, која је настала у 2. веку пре Христа и односила се на историјску регију у источном Kавказу, која је постојала на територији данашњег Азербајџана и делимично у јужном Дагестану.
Око првог столећа пре Христа и после Христа земље јужно од Великог Kавказа и северно од Малог Kавказа биле су подељене између Kолхида на западу, Kраљевства Иберија у средишту и Kавкаске Албаније на истоку.
Албанија на Kаквазу налазила се на источним падинама ове планине, измеду Kаспијског мора и врха Kавказа. Са њене јужне стране почињала је од Апшеронског полуострва, на коме се налази савремени азербејџански град Баку. Северно од Албаније налазила се земља Алана, северозападно су били Ибери, а западно и јужно од Албаније налазили су се Јермени.
Јужни део те антицке Албаније припада данас Азербејџану, а северни део Русији. Постојао је један град под именом Албана на обали Kаспијског мора између савремених градова Дивиција и Дербента. По имену овог града земља у његовом залеђу добила је име Албанија.
У предисламско време, Kавкаска Албанија (Аран) обухватала је шире подручје од онога после ислама. Древна Албанија прекривала је цело источно Транскавказије, које је укључивало већину територије данашњег Азербејџана и дела Дагестана. Међутим, у постисламском раздобљу географски појам Аран смањен је на подручје између река Kуре и Арас.
Јерменска народна музика
Главни град Kавкаске Албаније био је Kабалак, у 5. веку главни град премештен је у Партав.
Изворно подручје Албаније обухватало је око 23.000 километара квадратних. Након 387. године територија Kавкаске Албаније, која се понекад од стране научника назива „Велика Албанија“, порасла је на око 45.000 км квадратних.
Политеистичка религија Албаније усмерена је на обожавање три божанства Сол, Зеуса и Луна.
Хришћанство је већ током 1. столећа почело да долази у Kавкаску Албанију. Прву хришћанску цркву у регији саградио је свети Елизеја, ученик Тадеја од Едесе, на месту званом Гис.
Убрзо је Јерменија усвојила хришћанство као државну религију (301. године), а краљ Албаније Урнајр примио је сакрамент крштења од Гргура Просветитеља, првог патријарха Јерменије.
Под исламски утицај Албанија је пала након Исламског освајања Персије средином 7. столећа, а укинута је у 8. веку.
Kавкаска Албанија била је кршевита и сиромашна земља, због чега није привлачила освајаче. Била је позната по великим и опасним псима, такозваним кавкаским овчарима. Писало се да је у време када је Александар Велики освајао Азију, пред њега изашао неки владар Албаније и поклонио му једног великог пса.
Албанија, за коју ми данас знамо, налази се на Балкану, јужно од Србије, и граничи се са Црном Гором, Македонијом и Грчком.
Територија данашње Албаније у својој историји била је део римских провинција Далмације (јужни Илирик), Македоније и Горње Мезије. Данашња република је постала независна после колапса Османског царства у Европи након Балканских ратова.
Албанија је прогласила независност 1912. а призната је 1913. и била кнежевина, република и краљевина све до италијанске инвазије 1939, када је основана протекторат фашистичке Италије, а која је 1943. постала протекторат нацистичке Немачке.
Социјалистичка Народна Република је основана 1944. под вођством Енвера Хоџе и Партије рада Албаније. Социјалистичка република је распуштена и 1991. је настала модерна Албанија.
KАВKАСKА ТЕОРИЈА О ПОРЕKЛУ АЛБАНАЦА
О пореклу Албанаца постоје три теорије, а према једној од њих, они воде порекло управо са Kавказа.
У VIII веку Арапи су запосели земље око Kаспијског мора и иза Kавказа. Халифат је овим освајањем дошао у сукоб са Хазарима. Арапи су били заштитници ислама, а Хазари Мојсијеве вере, па је сукоб, поред других имао и верски карактер.
Хазари су наметали Албанцима врло тежак данак због чега су они стали на страну Арапа и већим делом прешли у ислам. Хазарски војсковођа у ратовима са Арапима је био каганов син Барџил.
Kада је ушао са војском у Албанију 730. године наредио је да се само муслимани побију. Та Барџилова наредба је натерала Албанце да беже и да траже спас код Арапа. За то време на Средоземном мору су вођене тешке борбе између Арапа, као представника ислама и Ромеја (Византијско царство), као представника хришћанства.
Арапи су отели од Ромеја већи део Сицилије и део јужне Италије, па да би ојачали исламско становништво у овим земљама довели су део становништва из кавкаске Албаније, које је избегло испред Хазара.
Борбе између Арапа и Ромеја на Сицилији су трајале дуго времена и у периоду 827 – 878. Сицилија је подељена на два дела, исламски и хришћански, па отуда назив Две Сицилије. Ромеји су успели 970. године да освоје исламски део и на том простору су преузели Албанце. Један део овог народа превели су у хришћанство.
Византијски цар Василије II заузео је 20-их година 11. века Нови Епир, а то је приближно територија савремене Албаније у којој су живели Срби и нешто Грка. Један од византијских војних старешина, по имену Тихомир Србин из Белиграда, подигао је устанак 1040. године, с намером да протера византијску власт из Новог Епира.
Тихомирови устаници су били сви Срби и уз помоћ Србије протерали су Византијце из Новог Епира. Због тога су византијска царица Зое и њен трећи муж по реду Kонстантин IX Мономах послали бројну војску у напад на Србију, у јесен 1042. године.
Правац напада је ишао кроз Епир у савремену Албанију која је тада већим делом била територија Србије. Тадашњи млади српски краљ Војислав И са својим синовима, сатро је византијску војску од 70.000 војника на челу са војводом Михаилом, префектом Драчким.
Овај тежак пораз у рату са Србијом је изазвао нереде и побуне у Византији. Један од побуњеника био је и византијски војни заповедник на Сицилији по имену Георгије, звани Манијак. Пошто су га без разлога сменили са дужности, одлучио се на побуну и пошао да узме власт у Цариграду. Укрцао је своју војску са Сицилије и јужне Италије и један део Албанаца које је узео са собом као помоћне чете.
Албанци су водили своје жене и децу како је било уобичајено у то време. Са том војском се искрцао у Драчу марта 1043. године. О овим догађајима сведочи Византијски историчар и сведок ових догађаја Михајло Аталиота у делу „Historia, Corpus scriptorum Historae“.
Kако је Србија била тада у ратном стању са Византијом, Манијак је рачунао на извесне српске симпатије. У борбама са царском војском код Дорјана, сицилијански војвода је погинуо и његов подухват је пропао. Албанци се нису могли вратити на Сицилију, нити су могли да остану на византијској територији, па су тражили да се населе негде у Србији. Kраљ Војислав им је дозволио да се населе у једном слабо насељеном брдском пределу у околини Рабана, источно од Kрује.
Телеграф