Политичка историја је испуњена заверама – од убиства Цезара, преко католичке завере из почетка 17. века да се дигне у ваздух енглески парламент, па до детаљно испланираног државног удара у коме су крајем 1917. године бољшевици преотели власт од Привремене владе. Политичке завере су познате малом броју људи, јер како би иначе имале шансе за успех? Ако за неку „заверу“ сви већ знају онда то и није нека завера, али јесте теорија завере.
Теорије завере немају везе са правим заверама које су неизбежан део борбе унутар елите. Оне су изражај великог неповерења према званичним институцијама политичког система или према одређеном сегменту више класе. На неповерење се надовезују различити митови, који варирају у односу на то која је циљна група смештена у срж теорије завере. Неповерење у званичне установе је толико да већ позамашан број људи верује да Земља није округла.
За време раног хришћанства, када је хришћанска вера у Римској империји била ван закона, паганске народне масе су развијале теорију завере да хришћани приносе људске жртве свом Богу. Сличне теорије су имали и православни сељаци у Белорусији и Украјини према Јеврејима, а неки од процеса у којима су Јевреји оптуживани да пију крв хришћанских младенаца добијали су и међународни публицитет – процес над Бејлисом пред Први светски рат, на пример.
Теорије завере су базиране на митолошком размишљању као антиподу научног мишљења, о чему је писао Клод Леви Строс. Строс није ниподаштавао нити исмевао митолошко размишљање као што то данас чине мејнстрим медији и такозвани експерти, чиме само повећавају привлачност теорија завере, јер им гледаоци унапред не верују и њихове надмене аргументе схватају као потврду сопствених митова.
Оба начина размишљања, и митолошко и научно, покушавају да дају одговор на питање „зашто су ствари такве какве јесу“, с тим што митолошко мишљење покушава да пружи један општи одговор на све, што представља драстичну симплификацију реалности, али чини занимљив и лако разумљив наратив.
Теорије завере могу бити конструисане и из великог анимозитета према одређеној групи људи. По правилу то не морају бити етничке, верске или расне групе. У савременом глобализованом свету, у коме власници крупног транснационалног капитала имају очигледан утицај на политичке функционере, а притом ни на који начин не полажу рачуне грађанима и фактички се налазе ван сваке контроле закона, разумљив је анимозитет обесправљених грађана према њима.
Сходно томе, логично је да ће грађани, подстакнути својом нетрпељивошћу, бити склони да измисле свакојаке грозоморне теорије завере или пак да поверују у било коју врсту гласине, која се тиче тајкуна попут, рецимо, Била Гејтса. Теорије завере експоненцијално расту, ако се притом дати објекат мржње и сам понаша бахато и неодговорно, даје запаљиве или двосмислене изјаве.
Термин теорија завере такође може бити коришћен унутар политичког надметања двеју страна, што додатно компликује дату расправу и заиста пружа легитимитет другим суманутим теоријама завера. На пример, српска опозиција пре обојене револуције 5. октобра није на сва звона ударала како унапред купује посланике СПС-а, полицијске и војне генерале, утицајне чиновнике из државног апарата, а сваку оптужбу у том правцу они су одбацивали као теорију завере. Када је ипак 5. октобар био спроведен, а ДОС одједанпут добио и скупштинску већину и лојалност војске и полиције, свакоме је било јасно да је то била плански одрађена операција.
Други пример заташкавања истине под видом теорије завере јесу морбидни злочини америчког тајкуна Џефрија Епштајна. Његове перверзије деценијама су скриване његовим политичким и економским утицајем, а када су једном откривене, разумљиво је да грађани који већ осећају нетрпељивост према читавој класи тих људи на мах поверују да су сви они до једног сатанисти, који једу малу децу.
Ако пратимо ту логику, зашто онда корпорације не би плански тровале делове становништва како би смањиле светску популацију, зашто у вакцине не би стављале течне чипове и томе слично? Одговор је једноставан – корпорације нису ни иманентно добре, ни иманентно зле, њихов циљ није да чине ни морална, ни неморална дела, већ да обезбеђују дивиденде својим акционарима. Ни мање, ни више од тога. Наравно да занимљивије звучи да су корпорације некакве кабалистичке организације које служе антихристу и пију крв хришћанских младенаца, али то једноставно није случај.
Корпорације, и тајкуни као крупнији акционари, често умеју да делују апсолутно неодговорно у потрази за профитом. Безброј је примера како корпорације загађују околину и озбиљно угрожавају здравље људи, од приче из Флинта у америчкој држави Мичиген, па до мини хидроелектрана у Србији. Па ипак, тајкуни и корпорације не стављају себи за циљ планско уништење овог или оног дела људске популације, јер сами грађани и јесу извор њеног профита, они су купци њених производа, они су потрошачи, читава економија се врти око њих.
Корпорација може уништити неко мање место и њене становнике како би се докопала вредних природних ресура који се ту налазе, али корпорација неће плански, намерно тровати милионе људи. Сваки потез дате класе и организација уско је повезан са проценом ризика. Уколико је ризик већи од могуће награде, тај потез се једноставно не повлачи. Колики би био ризик за Била Гејтса и његове корпорације да крену да насилно чипују грађане? Шта би се десило ако би то било откривено и доказано?
Ако тајкуни попут Била Гејтса хоће да утичу на смањење опште популације они ће то радити финансирањем абортуса, презерватива, сексуалним образовањем, што многе корпорације, а и саме Сједињене Америчке Државе већ раде широм трећег света. Сви они ће дејстовати на фронту идеја, оно што саме њихове НВО и медији (њихове, јер су финансирани од стране глобалних тајкуна) називају променом свести.
На крају крајева, теорије завере су неизбежан производ људске психе, а у општој борби против идеологије глобализма (треба имати на уму да није сваки крупни капиталиста уједно и поборник глобалистичке идеологије, као што ни сваки Кинез није комуниста), оне могу бити и јако корисне.
Теорије завере највећу штету могу нанети појединцу који у њих до краја поверује, па одбије да вакцинише своју децу и тиме их изложи опасним болестима, одбије да их шаље у школу и тиме их изолује од читавог друштва, одбије да користи неку технологију која би му побољшала квалитет живота, а притом се не коси са његовим моралним начелима.
У борби против одређене идеологије – глобализма, морамо водити рачуна да не нашкодимо самим себи и својим ближњима верујући беспоговорно у теорије завере. Сасвим је могуће противити се неком скупу вредности, а истовремено га не сатанизовати, не претварати га у неки несавладиви баук. Јер ако су крупни капиталисти, вођени идејама глобализма, толико свемоћни да нас могу присилно чиповати и масовно тровати интернет мрежама – како им се онда можемо одупрети?
https://www.facebook.com/permalink.php?story_fbid=1629990800490935&id=100004400924698