Александар Ламброс: Розе ташна, златне патике и фонтана на Славији

„Често су различите власти покушавале да мегаломанским пројектима ’прикажу’ како се земља убрзано развија. У пракси, ово се сводило на прекомерно трошење средстава на несувисле грађевинске подухвате, обично у главним градовима, да би се створила представа о модернизацији и тако се симулирало како се хвата корак са развијеним светом. Јосимовићев тунел испод Калемегдана из 1867. године, Шамбонови висећи вртови на Теразијској тераси и Славији по слици Етоала пред Први светски рат, ваздушни трамвај од Калемегдана преко Ратног острва до Земуна у међуратно доба, Брашованова колонада савског Ситија од Чукарице до Доњег града Београдске тврђаве и Марксовог олимпијског стадиона подно Калемегдана уочи окупације, италијански пројекат опере код Мањежа, Добровићева горостасна Народна скуштина ФНРЈ, Пантеон и Музеј НОБ-а на платоу Горњег града, Мандићева „Венеција“ у Новом Београду, Далова и Линдхарстенова Опера на обали Саве, многи предлози за Славију, све са Митићевим облакодером, Дафимент центром, Теслином кулом, станица у Прокопу, Кинеска четврт и Еурополис, Опера на Ушћу, Фуџимотов ‘Облак’ над бетон халом, Либескиндова лука ‘Београд’, Чепелеров Центар за промоцију науке, београдски метро, ето брзе скице за један компендијум узалудности и недомашености. Па и последњи у том низу, ‘Београд на води’ наставља на крилима свог оријенталног пролога, заплета који буди стрепња о финансијској и свакој другој пропасти Србије, и очекиваног расплета, у коме је главни јунак спасава градњом просперитетног града. Једном уверљивошћу, заправо, која лежи у нашој исконској привучености причама, у онтолошком статусу идеје саме по себи, без обзира на то постоји ли само у умовима њених твораца. А много пута је прече само заустављати пропадање постојећег, чувати дрво, обновити фасаду, заменити клупу и плочу тротоара. Када се једном заједницом не провлачи константа довршавања отпочетог, недомашеност је њено стање, а трагичност њена извесност.“¹

И ево нас, код „Хармоника свира диско“ фонтане на Славији, коју ћу ја сада да хејтујем без задршке због тога што сам и политички и естетски и урбанистички освешћено биће. Прескочићу део шта се све могло са 1.8 милиона евра уложених у овај сеоски диско под ведрим небом на једном од, урбанистички гледано, најперспективнијих и најважнијих београдских градских чворишта. Ако не и најперспективнији и најважнији. Најзначајнији градски музеји затворени су већ деценијама и неми су сведоци политике културног геноцида. Хајде прескочићу шта је и на самој Славији могло, штавише било неопходно, бити урађено са 1.8 милиона евра – нема сврхе набрајати, шта год са списка саобраћајне и пешачке инфраструктуре у том делу града, јер ништа није уређено. Хајде да прескочим и да, како ствари стоје код Кинеза има да се набави иста или слична таква за 200.000 евра. Не знам где је ова набављена, ал код Француза није. Делује управо да је од Кинеза купљена јер делује и јефтино и вулгарно, баш ко да је из оних чувених кинеских радњи „све за 200.000 евра“ (а пута 9 отприлике му дође реална слика алавости српских политичара).

Не знам која је поента музике у сред прометне саобраћајнице нити како је проблем акустике решен, видећу за неки дан, али ми музичка фонтана на сред кружног тока изгледа као да код куће пустиш музику на најбољем музичком уређају, па онда укључиш распали усисивач, супер сецка, соковник, машиницу за бријање, косилицу у дворишту и аларм на аутомобилу. Видео сам многе музичке фонтане ал још ниједну на кружном току. Обично су у парковима и на местима где, кад једном музика крене, у њој може да се ужива, зашта је обично довољна нека клупа и нешто хладовине под зеленилом, мада није поента ни у музици, већ у садејству ритмова музике и водоскока, где водоскоци „плешу“ у ритму музике. Ал, хајде чак и то, претпостављам да музика, у крајњој линији, може да се и искључи (мада би ме више занимало колико је компликовано ово чудо демонтирати).

Када сам је први пут видео на снимцима који су по њеном пуштању у рад кренули да круже по интернету, помислио сам да је у питању престоница неке од оних средњеазијских република чија се имена завршавају са -стан, с богатим налазиштима нафте и гаса и суманутим диктаторима као владарима, знате оне што мењају имена месецима у години и називају их по својој родбини – Киргистан, Туркменистан, Таџикистан, Узбекистан, Казахстан, Пакистан, мада околна архитектура асоцира најпре на Курдистан. Тако тај вулгарни лајтшоу сеоских дискотека, од ког можеш да добијеш фотоепилепсију а који фасцинирају људе из крајева у којима струја још није свуда спроведена. Предимензионираност у сразмери са апсолутно ни са чим у непосредној околини, сем можда са храмом Светог Саве коју стотину метара даље. Или евентуално целина са на савском муљу насуканом олупином фантомског „Београда на води“, с којим дели исту идејност изниклу из таштине празнине и комплекса сиромаштва. И око свега тога тужно бректање распалих аутобуса и возног парка са немачких аутопијаца и ауто отпада.

Нисам од оних што су згрожени померењам Туцовићевог гроба, ни њему није било место ту, ни тај споменик није имао благе везе ни са чим. Такво једно место евентуално може бити погодно за споменик непознатим јунацима, укупним жртвама једног рата, Првог светског рецимо, или персонификацији – Србије, Београда, Славије … под условом да му је могуће прићи. Али с његовим измештањем и смештањем фонтане, Славија је прешла из категорије запуштено у категорију упропаштено.

Она је тачан еквивалент естетике сиротиње која се крије под тешком шминком. Сведок сиротињске опседнутости розом, златном, цирконима. С којима се облепиш и попнеш се на веш машину да напућиш уста и опалиш селфи у огледалу у ком се виде отпале плочице и влага у ћошковима. Она је даље тачно сведочанство тренутка у коме живимо и (без)идејности политичке елите. Као што је сваки крупнији подухват коме су покровитељ држава или град сведочанство епохе у ком је настала и амбиција њених покровитеља, тако и фонтана на Славији сведочи о некапацитетима једне владе или управе да суштински реши било шта, ал да би оставила илузију да нешто ради и нешто се дешава, мало мало па пресече неку траку – отварале су се ограде, канте за смеће, семафори, балвани преко потока, и у поређењу са тим ово је онда заиста капитална ствар и вероватно крајњи домет људи који су изабрани да нас воде. Она је сведочанство ортачких тендера, муљачке економије, бившег председника с купљеном дипломом и менаџера са фалсификованим докторатима. Један од њих, онај градски, Горан Весић, најавио ју је спектакуларно – 800 квадратних метара водене површине, 350 млазница, 370 рефлектора унутра и 75 споља и са висином млаза од 16 метара („ево овде нам је славска соба, а овде купатило, још нисмо увели воду ал су плочице из Шпаније…“)… „Фонтана која ће бити симбол града и туристичка атракција, један од објеката који прави разлику између великих и малих градова.“

Нажалост, јесте симбол града …. розе ташна, златне патике и фонтана на Славији. За сада смо ту.

Ја се потпуно усуђујем да на основу фонтане судим и о политичким амбицијама владе. Њих једноставно нема. Евентуално, држи воду док мандат оде.

Између два рата на Теразијама је постојала фонтана с мурано стаклом, која је, судећи по преживелим фотографијама, „комуницирала“ са окружењем и сведочила о естетским и идејним намерама њених покровитеља – да Београд буде европски а не блискоисточни град. А то окружење и данас чине задужбинарска здања из времена када су се припадници српске елите такмичили у томе ко ће оставити лепше и корисније народу и држави на коришћење.

Вулгарност фонтане на Славији огледа се свуда – у безидејној сакралној архитектури која преплављује Србију, гигантским крстачама којекуда ко тотемима духовне погубљености, накарадним надоградњама, потпуном урбанистичком хаосу, несређеним депонијама од којих једна ових дана управо гори и то на археолошком локалитету од првокласног европског значаја, опсесијом бетонирањем и где треба и где не треба, тржним центрима по квадратном километру наспрам забрављених музеја, а на београдском Ушћу управо стоје један крај другог један затворени музеј прве класе и један од највећих тржних центара у региону. „Највећи“ је обавезно. Грандиозност мора бити у одговарајућој размери са финансијском и сваком другој пропасти.

Фонтана неће остати као лепо, али свакако хоће као валидно сведочанаство где смо били лета господњег 2017 у сваком могућем смислу.

Аутор Александар Ламброс, Патриот