Питање из наслова није трик питање, нити реторичко питање, нити филозофско питање. Питање је поставила директорка Центра за евроатлантске студије Јелена Милић у склопу „стручне радионице“ под називом „Партнерство за Србију: НАТО и стратешка комуникација“ одржане 7. јуна у Београду. Заправо, пуно питање гласи:
„Суштинско питање је шта НАТО, тачније, шта Србија треба да уради како би се поправила репутација ове организације у нашој земљи“.[i]
Додуше, ради потпуности, како преноси Танјуг, директорка ЦЕАС је „додала да је одговор немогуће наћи без ‘постизања националне стратегије, друштвеног консензуса о томе шта је легитимно, а шта није, и ко је ко у овом систему’“.
Дубоко је ово питање и, као такво, није незанимљиво, чак ни за оне којима није посао, нити материјални интерес, да на њега нађу одговор. Занимљиво је чак и за заклете анти-НАТОвце, припаднике „радикалних струја са мање или више отвореном подршком Русије“ и „теоретичаре завере“ – како су учесници цењене радионице окарактерисали оне чија су гледишта супротна њиховим, тј. према њиховим речима, оне који „подстичу“ „анти-НАТО“ и „анти-западне тенденције“ у Србији.
Збиља, треба се запитати, ако ништа друго ради добре менталне вежбе – да ли се ишта може урадити да би се поправила репутација НАТО у Србији, у којој, и то према последњим анкетама про-западних Б-92/ЦЕСИД-а, преко 70% становништва има негативан однос према том војном савезу – и то у тандему са ЕУ (што значи да је сам НАТО још непопуларнији) – највећем и најбогатијем у историји човечанства.[ii]
Но, пре него што покушамо да одговоримо на ово питање, хајде да га ипак сузимо на то шта би то НАТО требало да уради, а не шта би то Србија требало да уради. Јер, јасно је, ако се говори о томе шта Србија треба да уради – односно „постизање националне стратегије, друштвеног консензуса о томе шта је легитимно, а шта није, и ко је ко у овом систему“ по речима Јелене Милић – заправо се мисли о томе шта би се, првенствено преко српских медија – а и образовних институција, могло урадити да би се становништву Србије успешно испрао мозак и насилно наметнула орвеловеска љубав према Великом брату. А то није баш „демократски“ – јел’ тако?
Дакле, хајде да кандидујемо неколико, тачније четири ствари које би НАТО могао да уради да би истински бар покушао да поправи своју урушену, руинирану репутацију у Србији. Наравно, списак се увек може проширити, а вероватно ће бити добровољаца спремних да управо то ураде.
- Самораспуштање НАТО. Ово би било најбоље и најједноставније решење. Тиме би се коначно укинула већ четврт века анахрона блоковска подела европског континента, и НАТО би се на ђубришту историје коначно придружио већ скоро заборављеном Варшавском пакту. Шта би се негативно десило? Русија би напала остатак Европе? Смешно. Русија би се понашала агресивније и самоувереније? Где су докази за такву тврдњу? Руске оружане интервенције су, од краја Хладног рата, долазиле искључиво као реакције на туђу агресију, било војну или политичку.
Али – хајде да ствар учинимо још једноставнијом, односно да прецизирамо: распуштање НАТО као део паралелног процеса стварања система колективне и недељиве безбедности од Лисабона до Владивостока, за шта се Руси званично залажу већ скоро читаву деценију. Може тако? Ако не – зашто? И то није само питање за учеснике „стручне радионице“ – то је питање за сам НАТО, који никад није дао адекватан одговор зашто је ова руска иницијатива за тај војни савез неприхватљива.
У сваком случају, кад би се ово десило, у првој или другој варијанти – репутација НАТО би, гарантовано, нагло скочила у Србији. А онда би цео европски континент могао да се усредсреди на одбрану од истинских претњи, попут тероризма и радикалног корпоративног неолиберализма који уништава друштвено и животно окружење 99% људи на свету.
- Ако већ не може одмах ова прва опција онда, за почетак, постоји и ова – одустајање од агресивног ширења НАТО ка руским границама, укључујући и све чешће и масовније војне вежбе, постављање ПРО близу руских граница, и сл. упоредо са повратком НАТО-руског дијалога у пуном обиму. Да ли ово заговарају само заклети српски „русофили“? Или је то ствар коју све гласније захтева и западно јавно, а и стручно мњење уопште, због страха од избијања светског рата? Па чак и да не захтева – шта би у томе било лоше? Да ли би Руси на смањење доживљаја НАТО симетрично одговорили, односно и сами смањили обим сопствених вежби и најављених противмера? Одговор је лак – би. Уосталом, лако је проверити – нека НАТО једнострано учини управо то, или нека позове Русију на заједничке, паралелне, међусобно проверљиве кораке у циљу смањења напетости, па да видимо шта ће да буде. Прилично је сигурна опклада да би атмосфера у Европи постала знатно боља. А, разуме се, и репутација НАТО у Србији.
- Признање НАТО да је починио нелегалну војну агресију против СРЈ 1999. године и понуда плаћања реалне ратне одштете Србији и Црној Гори. Ово би гарантовано побољшало репутацију НАТО у Србији, па чак и међу најрадикалнијим „теоретичарима завере“ који злонамерно тврде да НАТО то није урадио из чисто хуманитарних побуда. А, сасвим је сигурно, међународна репутација НАТО би такође нагло скочила.
- Повлачење признања тзв. Косова од стране НАТО држава. Кад би се ово десило, ЦЕАС више не би имао никаквих брига, а Јелена Милић би могла да се кандидује за председника, односно председницу Србије. Сувишно је рећи да би се репутација НАТО у Србији битно поправила.
Ево, дакле, једног скромног доприноса овој још увек незваничној, али никако бескорисној јавној расправи. Други су слободни да дају свој.
[i] http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/124/drustvo/2344347/nato-u-srbiji-i-dalje-tabu-tema.html
[ii] http://www.politika.rs/scc/clanak/352719/Anketa-71-6-odsto-protiv-ulaska-Srbije-u-EU-i-NATO
Фонд стратешке културе