Приче обичних малих људи, које је вихор рата натерао да узму пушку у руке и да бране своје, страшније су и живописније од сваке књиге и филма. Једна таква прича, долази нам са друге стране Дрине, где је један Александар стицајем околности упознао Златка, који је у младости провео дуже време у војсци са Александровим оцем, укључујуићи и дан када је он дошао на свет.
Младић из Републике Српске, Александар, поделио је на Твитеру једну причу из свакодневног живота, а у којој су главни актери он и ратни друг његовог оца Раденка, Златко. У емотивној причи, која је одушевила, али и расплакала твитераше, он је описао детаље разговора, закључивши једну ствар – да је живот чудо.
Причу вам преносимо у целости:
– Малочас кроз тмурни Карановац на станици код Слапа према центру, уочим занимљиву старину како стопира. Низак и просед, брко од педесет и коју, са значком 16. крајишке бригаде на јакни. Зауставим возило:
Малочас кроз тмурни Карановац на станици код Слапа према центру, уочим занимљиву старину како стопира. Низак и просијед, брко од педесет и коју, са значком 16. крајишке бригаде на јакни. Зауставим возило: -Докле земљаче, идем до водовода? -Може, хвала! Ја сам Златко Милетић Биба.
Малочас кроз тмурни Карановац на станици код Слапа према центру, уочим занимљиву старину како стопира. Низак и просијед, брко од педесет и коју, са значком 16. крајишке бригаде на јакни. Зауставим возило:
-Докле земљаче, идем до водовода?
-Може, хвала! Ја сам Златко Милетић Биба.— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
– Докле земљаче, идем до водовода?
– Може, хвала! Ја сам Златко Милетић Биба.
– Ја сам Александар. Упадај.
– Геометар у пензији, био рачунаш хаубичарима у ВРС.
– Знаш ли ми ћаћу можда, Раденко Бранковић, био на хаубицама?
– Вук?! Вучина?! Ти си син од Вучине?!
-Ја сам Александар. Упадај.
Геометар у пензији, био рачунаш хаубичарима у ВРС.
-Знаш ли ми ћаћу можда, Раденко Бранковић, био на хаубицама?
-Вук?! Вучина?! Ти си син од Вучине?!У магновењу које претпостављам да само сјећање на рат и ратне другове може пробудити у човјеку…
— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
У магновењу које претпостављам да само сећање на рат и ратне другове може пробудити у човеку испричао ми је неколико прича које сам површно знао или начуо од старог и његових.
Углавном заје*анција, љубавна и писма од породица на ратишту, оне ствари шкакљиве којима мушкарци воле да се хвале итд. Нико није ишао у рат да убија, већ да брани оне своје што чекају код куће.
– Аух, момче како смо се ми напили кад си се ти родио! Сећам се да сам тада свирао гитару а да је Вучина на картону од кутије цигара написао песму и преко Ђакића је послао жени у Бањалуку. Имао сам то на ВХС-у негде. Сад имам неколико фотографија.
-Аух, момче како смо се ми напили кад си се ти родио! Сјећам се да сам тада свирао гитару а да је Вучина на картону од кутије цигара написао пјесму и преко Ђакића је послао жени у Бањалуку. Имао сам то на VHS-у негдје. Сад имам неколико фотографија.
Из торбице под руком извади..
— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
Из торбице под руком извади Биба пар слика где њих неколико седи са Новицом Симићем. Набраја ликове: Суле, Стојча, Момо. Нека и мени позната имена. На крају уздахну и показа ми слику мог Раденка и једног официра. Млад, леп, стамен, обријан, ошишан. Нисам препознао на прву.
– Ко је то, питам..
-Аух, момче како смо се ми напили кад си се ти родио! Сјећам се да сам тада свирао гитару а да је Вучина на картону од кутије цигара написао пјесму и преко Ђакића је послао жени у Бањалуку. Имао сам то на VHS-у негдје. Сад имам неколико фотографија.
Из торбице под руком извади..
— Александар Бранковић ~ Aleksandar Branković (@filologbl) May 2, 2022
– Ово је Јеленко Радусиновић. Капетан. Пред сам крај рата, 10. септембра на Возући изгубили смо 29 другова. Свима одсечене главе. Педесет месеци сви смо били заједно, најтеже ми је пало то кад сам схватио да тих момака више нема. Велика трагедија. Не дај Боже рата икад више!
– Знам Биба, знам. Ја сам крстио Анастасију, Јеленкову унуку а Јеленков син Драган је мени кумовао на венчању. Дружимо се двадесет година.
Са осмехом на лицу, разменили смо бројеве телефона како би се нашли на кафи и како би нам пребацио снимке са ВХС-а.
Живот=С***е=Чудо – написао је он на крају.
(Kurir.rs)