Дипломате које су присуствовале америчко-британској конвенцији 1818. године, имале су тежак задатак: да одреде границу између САД и Канаде. Како би избегли контроверзе и конфузију, две земље су договориле једноставније решење – граница ће бити 49. паралела.
Наравно, јавили су се бројни проблеми, а један од њих било је острво Ванкувер, које је имагинарна линија поделила на пола. Покренута је расправа да ли острво треба поделити или препустити једној земљи, а решење је постигнуто тек 1856. године када је острво Ванкувер предато Канади, док су острва Сан Хуан припала САД.
Сви су мислили тада да је проблем границе решен, међутим, тада је искрсао нови проблем. Услед ограниченог знања географије, Американци и Британци су потпуно превидели полуострво Цавасен.
Ово полуострво је тада било потпуно непознато, међутим када је откривено, било је прекасно. Договор је грешком „одсекао“ врх полуострва и тако дао део Канаде САД-у.
Данас, на овом крају полуострва налази се амерички градић Поинт Робертс. Једини копнени пут до града води кроз Канаду.
Ова географска брљотина створила је неке навике које данас дефинишу живот људи у ово области. Тако на пример сваког дана велики број Канађана долази у Поинт Робертс како би купили намирнице и гас, који су за трећину јефтинији у САД. Такође, Канађани посећују градић и због средње печених бургера, који су због стриктних прописа забрањени у Канади.
Упркос бројним погодностима, одржавање географски изолованог града је веома тешко. Окружне власти нису улагале у инфраструктуру, посао се развија споро, а многе услуге изостају, због чега грађани често морају да путују у САД, скроз около преко Канаде.
Без обзира на аргумента за и против живота у Поинт Робертсу, овај град остаје сведочанство прилагодљивости људи и необичних резултата који могу произићи из људских грешака.
Њузвик Србија