ПОЧЕТКОМ зиме 1944. до савезника су допрле гласине да најватреније присталице Хитлера, које су већ и саме наслућивале пораз Немачке, планирају да у брдима Баварске и Аустрије организују герилски отпор по угледу на партизански. Тај терен је био идеалан за герилско ратовање, и код савезника је постојала бојазан да би њихови војници још дуго могли да буду задржани у овим крајевима. Војне мисије које су биле међу партизанима имале су задатак да на терену проучавају, анализирају и прате реакције на партизански начин ратовања са становишта окупатора, Немаца. Претпостављало се да ће Немци користити партизанску тактику и организацију које су упознали у претходним годинама и месецима ратовања у планинама Југославије.
Посао официра за везу при партизанима у Хрватској 1944. није се исцрпљивао само у прикупљању војних података о Немцима који би савезницима могли да користе у случају планирања њихових војних операција. Они су исто тако извештавали и о организацији и активностима партизана на ослобођеној територији и о њиховој сарадњи и комуникацији с народом, уочи политичких расплета на крају Другог светског рата у Југославији.
ПАРТИЗАНИ су са своје стране, такође с пажњом, пратили активност чланова војних мисија. А са војним изасланицима, да би удовољили њиховим интересовањима и помогли им у њиховим активностима, договарали су се „на дневној бази“. Неки од њих су, међутим, то договарање стављали под наводнике, разумевајући га као „дневну дозволу кретања“ међу партизанима и на територији коју су они контролисали.
Партизани су се заиста трудили да буду добри домаћини. Нови амерички војни изасланик, по доласку у Хрватску из Словеније, приметиће да је партизански покрет у њој не само знатно распрострањенији већ и – богатији. Кад су га словеначки партизани довели до места сусрета с хрватским изаслаником, Френклина Линдсија ће, као новог америчког војног изасланика, дочекати у новом америчком војном возилу – чувеном џипу. На питање откуд им, чуће да им је бачен падобраном из авиона негде у Лици. Своју већ отрцану униформу замениће новом, америчком, који су му партизани, такође, дали. Добиће заправо комплетно официрско следовање, пакет у коме су били чак и – презервативи.
УОЧИ Божића 1944. чланови америчке и енглеске војне мисије пожелели су да обиђу децу у сиротишту и поделе им поклоне, чоколаду и бомбоне из својих официрских следовања. Тог децембра у Топуском је било смештено и партизанско сиротиште за децу која су остала без родитеља и у ком је било више од 150 малишана. Овој иницијативи придружили су се и руски официри. Чланице АФЖ-а (Антифашистичког фронта жена), које су се старале о сиротишту, за ту прилику са децом ће, у част официра, приредити и приредбу која ће, такође, бити и – политички индикативна.
На овој приредби сасвим јасно ће се видети неговање култа личности Јосипа Броза Тита који је у то време већ врло распрострањен, не само међу борцима, већ и међу децом. Амерички војни изасланик Линдси на овој приредби први пут је чуо песму чије ће стихове забележити: „Тито, Тито/ Љубичице бела/ Тебе воли/ Омладина цела.“ Оно „друже“ у његовом препеву, верзији, гласи „O thou“. Приредба је започела малом представом у којој се деца спремају да пишу писмо другу Титу. Њих тридесеторо били су поређани у редове тако да наликују онима на писаћој машини, свако од њих је представљао по једно слово и одазивали су се при исписивању речи у писму другу Титу.
МЕЂУТИМ, уследиће мали „инцидент“. Овој игри, наиме, успротивиће се девојчица којој је додељено слово „И“, а која се неће одазивати кад год је прозивана, кад је у реч требало убацити њено слово. Друга деца су на то бурно реаговала. Почеће да вичу на њу и да је грде, а она ће бризнути у плач и почети да се правда како Тита толико воли да хоће да му напише своје, лично писмо. Овај дечји конфликт и неспоразум ће педагошки разрешити челница АФЖ-а. Узбуђеној деци и расплаканој девојчици она ће на сликовит начин, на њиховом примеру, показати како је колектив све, а појединац – ништа. Јер, текст без слова девојчице је крњ али разумљив, док је њено писмо без свих оних слова која су била код друге деце – немогуће.
Присутни официри чуће на овој приредби још песама, међу њима и ону у којој једно дете пева да му је Тито и отац и мајка. Савезнички официри ће од Руса, који су били са њима, чути да је ова песма, попут других, заправо позајмљена из СССР-а, односно „украдена“, да је препев оригинала који су деца у Русији певала – другу Стаљину.
ФРЕНКЛИН Линдси није одолео да у свом опису приредбе не уврсти и опаску Черчиловог сина Рандолфа, који је присуствовао овом својеврсном обележавању Божића за савезничке мисије.
– О људи, какво је ово време – рећи ће Черчил јуниор.
– Мислили смо да идемо на божићну приредбу где ће се славити рођење Христа. А да је којим случајем Христ био са нама, и он сам би помислио да се овде 25. децембра прославља не његово, већ Титово рођење.
У Топуском тог дана није било бајке из Витлејема, већ из – Кумровеца.
Разумљиво је да је идеолошка индоктринација међу партизанима стално привлачила пажњу Американаца и Енглеза. Чак су о томе разговарали и са – Русима. На ослобођеној територији у Хрватској, у Топуском, америчком војном изасланику запашће за око посебан облик едукације партизана који су били чланови Комунистичке партије и СКОЈ-а и којима су дељене Стаљинова брошура „Основе лењинизма“ и „Кратка историја комунистичке партије бољшевика“.
РУСИ ће у то време често имати обичај да кажу како партизани – претерују. Касније ће се показати да Москва заиста није рачунала с толиким јачањем партизанског покрета и Тита, какви ће они постати на крају Другог светског рата, и да није с претераним симпатијама гледала на ширење социјалистичке и комунистичке идеологије на ослобођеној територији. Наводно је и руска жеља била да Народноослободилачка војска у Југославији окупља људе различитих политичких убеђења, али да се последња реч о послератном државном уређењу донесе у Москви.
Каква је била природа руских намера према Југославији и какав би могао у будућности бити однос партизана према Москви? О том питању су, пише Линдси, Британци и Американци спекулисали почев од 1943. Рузвелт је за Америку намеравао да у Југославији задржи само такозвано право вета. Показаће се да у својим спекулацијама, пише надаље Линдси, Енглези нису погрешили. Он помиње једно казивање Фицроја Меклина из 1943: „Будући догађаји тек ће показати да ли ће Тито остати пуки послушник Коминтерне и Москве или ће покушати да буде потенцијални владар самосталне државе.“
ПОЛИТИЧКА НАСТАВА
Савезници су забележили да су партизани још 1941. по напуштању Србије и Ужица са собом у једном камиону понели неколико хиљада неповезаних примерака брошуре „Кратка историја комунистичке партије (бољшевика)“, који ће касније током сукоба с Немцима пропасти, а да ће оне које су успели да спасу, чувати попут светог писма, како ће то касније написати и бивши главни партизански пропагандиста Милован Ђилас. Забележили су и да је Тито, кад је реч о партизанима, осим инсистирања на јакој дисциплини, посебно инсистирао и на – политичкој настави.
Милан ЈОВАНОВИЋ, Вечерње Новости