У Вашингтону се, по свему судећи, већ неко време врти сценарио који на папиру делује прецизно, али у пракси делује готово неизводљиво.
Реч је о плану америчке војске за преузимање око 450 килограма високо обогаћеног уранијума из Ирана – материјала који носи озбиљан стратешки значај, али и низ проблема који се не решавају лако, ни брзо.
Према подацима Међународне агенције за атомску енергију, Иран тренутно располаже са око 440 килограма уранијума обогаћеног на 60 одсто. То је, како стручњаци често напомињу, свега један корак до нивоа потребног за израду нуклеарног оружја.
- Судски преокрет у случају убиства Баје Нешовића
- АМЕРИКАНЦИ ОТКРИЛИ ШТА ИМ ЈЕ ДОНЕЛО БОМБАРДОВАЊЕ ЈУГОСЛАВИЈЕ
- ЖЕНА ОСТАЛА ЗАГЛАВЉЕНА НА ВРАТИМА АУТОБУСА, ВОЗАЧ НАСТАВИО ДА ВОЗИ! Драма у Земуну: „Вукао је улицом док није пала, задобила је вишеструке повреде главе и тела“
- Претучени напредњаци у Новом Саду!
- Где је нестао Трампов „Савет мира“
Више од половине тог материјала смештено је дубоко испод земље, у постројењу код Исфахана, на више од 90 метара дубине. Остатак се налази у Натанзу и, вероватно, на још неколико локација које нису јавно потврђене.
Проблем није само у количини и распореду. Приступ тим складиштима додатно компликују рушевине настале после бомбардовања, па би свака акција на терену била успорена већ у старту.
Уранијум је, иначе, ускладиштен у затвореним цилиндрима налик великим боцама, а пре било какве даље употребе морао би да прође додатну обраду и трансформацију у метални облик.
Уз све то, стручњаци упозоравају на реалан ризик радиоактивне контаминације уколико би дошло до оштећења складишта или директног удара.
План који је, према информацијама из више извора, представљен председнику Доналду Трампу прошле седмице, укључује низ оперативних корака који делују као логистички изазов без преседана.
Сам председник је, како се наводи, тражио детаљан преглед опција, укључујући и процене безбедносних ризика. Већ та чињеница говори да се у Белој кући разматрају и сценарији који спадају међу најосетљивије војне операције данашњице.
Да би се до тих залиха уопште стигло, било би потребно допремити тешку механизацију, пробити слојеве бетона и челика, па се потом спустити до дубоко укопаних складишта. Уз то би било неопходно изградити импровизовану писту за транспортне авионе који би сав тај материјал изнели из земље.
Процене говоре да би таква операција могла трајати недељама, можда и месецима, у зависности од услова на терену. Све то уз стални ризик од напада.
У том контексту, није изненађење што се у паралели водила и дипломатска иницијатива. Америчка администрација је покушала да понуди решење којим би се Иран одрекао залиха високо обогаћеног уранијума. Техеран је, међутим, одбио тај предлог, иако је раније сигнализирао спремност да смањи ниво обогаћења.
У међувремену, ратна динамика се развија другачије. Сукоб, који траје већ пету седмицу, за сада се одвија углавном из ваздуха и у координацији са Израелом. Ипак, помињање копнене операције мења тон целе приче. То би значило улазак у знатно ризичнију фазу, са већим последицама по све укључене стране.
Бивши званичник Пентагона Мик Малрој оцењује да би оваква акција била међу најсложенијима икада изведеним. Како каже, ризик за снаге на терену био би огроман.
Сличне поруке долазе и од других војних аналитичара, који подсећају да би за овакав подухват било потребно ангажовати стотине, па и хиљаде војника, уз логистику која би морала да функционише без грешке.
Занимљиво је и то што је идеју о слању специјалних јединица јавно подржао коментатор Фокс њуза Марк Левин, предлажући брзо преузимање иранских нуклеарних залиха. Трамп је ту идеју позитивно оценио, што додатно отвара простор за спекулације о могућим следећим корацима. И то упркос ранијим обећањима о окончању дуготрајних војних ангажмана.
Из Беле куће стижу поруке да је реч о разради опција, а не о коначној одлуци. Ипак, политичка димензија целе приче не може се занемарити. Истраживања јавног мњења показују да већина Американаца не подржава слање копнених трупа у Иран, што додатно компликује простор за доношење одлука.
Бивши војни заповедници, с друге стране, указују да би идеалан сценарио подразумевао прекид ватре и укључивање међународних инспектора.
Али чак и они не искључују могућност борбеног уласка, уз очекиване губитке и неизвесан исход. У том смислу, поставља се и питање капацитета – број специјалаца који би могли да изведу овако комплексну операцију заправо је врло ограничен.
Све то оставља утисак да се између политичких амбиција, војних реалности и безбедносних ризика налази простор у којем нема једноставних решења. План постоји, бројке су познате, опције су на столу – али оно што остаје нејасно јесте колико је уопште могуће превести овакав сценарио из теорије у праксу, и по коју цену.
(Wебтрибуне)