Већ неколико дана размишљам о овом коментару. Црква и мизогинија….
Никако не могу да се сложим са овим гледиштем. Пре свега, у учењу и веровању Христове Цркве нема мржње према било коме. Свакако, има различитих духовника и „духовника“, као и мноштва погрешних тумачења, али нема и не може да буде „мизогиније и дискриминације“.
Пре свега, сами изрази мизогинија и дискриминација су савремене псеудолибералне новотарије и нису мање доктринарне од било ког учења Цркве. Даље, у Цркви од Христовог доба до данас, постоји јасна хијерархијска подела улога између лаика и клирика, као и различите подкатегорије у обе групе. Жене нису биле део клира и њима у клиру православне Цркве и није место.
Наравно, познати су ми „аргументи“ разних ултралиберала како би жене „сигурно биле део клира да је њихова друштвена улога у античком свету била иста каква је данас.“ Ово напросто није и не може да буде аргумент и то по много основа. Пре свега, у историју и традицију се не смеју учитавати модерне вредности, зато што се тиме мења идентитет традиције и ефективно се урушава било који систем веровања и идеја изграђен на одређеној традицији. У том смислу, захтеви за увођење жена у клир православне Цркве, слични су захтевима за прихватање хомосексуализма у Цркви као позитивне појаве.
То су, међутим, немогући захтеви чије испуњење (на пример у неким либералним протестантским црквама) би довело до удара на саму суштину учења Христове Цркве и до њене недопустиве измене. Основа учења Христове Цркве је да је човечанство отпало од савеза са Богом, те да је тсј савез могуће обновити искључиво кроз Христа и његову Цркву. И заиста, Црква је од самога Христа па до данас ту због грешника и са становипта Цркве, ни један грех није неопростив за оне који се покају и преобразе како би обновили своју личну заједницу с Христом, а кроз припадност његовој Цркви.
Међутим, та Црква која прихвата сваког грешника, не може истовремено да прихвати и његов грех као „пожељно понашање“, а по диктату било какве „политичке коректности“, која ће увек бити само и једино људски конструкт. И у ранијим историјским периодима, различите силе овога света су, милом или силом, покушавале да Цркви наметну своје идеје – и то никада није успевало. Све што је људског порекла неизбежно има рок трајања – самим тим није му место у Цркви која је пројектована за вечност.
Увек сам био противник мешања Цркве у науку, али и обрнуто, науке у Цркву. Свакако, теологија ће као наука користити сопствену методологију, као и методологију сродних друштвених наука, али искључиво у функцији тумачења натприродног Божијег откривења, које је искључиво ствар вере, па затим и предања,а увођењем непотребних анахронизама, дошло би до неизбежног дегенерисања тог предања.
Такође, важно је питање, због чега се уопште толико инсистира на„модернизацији“ Цркве? С једне стране, разне секуларне силе се труде да умање друштвени утицај Цркве с друге стране, исте те силе врше притисак на Цркву да се „модернизује“, да би (наводно) имала исправан одговор на дилеме савременог човека. Ово је, у најмању руку, схизофрен однос према Цркви. А шта је добро та модернизација (коју су многе хришћанске Цркве спровеле на Западу) њима донела? Удаљили су се од самих темеља хришћанства, а за узврат нису добили ништа осим још празнијих храмова, које су онда почеле да изнајмљују као музеје, ресторане, па чак и коцкарнице. И то су баш цркве које су увеле жене у свештенство, почеле да благосиљају истополне бракове и одричу се своје традиције у име догме о „политичкој коректности“.
Да закључим: свако време би итекако имало своја питања, дилеме, па можда и захтеве од Цркве – и свака епоха је на одређени начин обележила језик и идеје хришћанске Цркве, која је заиста отворен и прилагодљив систем у свему што не задире у њену суштину. Међутим, овде се баш поставља питање суштине. Либерали су нереални, у смислу да нису свесни колико је њихова перспектива незаступљена у Цркви. Наравно, до одређене мере, Црква ће бити врло еластична у прихватању одређених промена које нису суштинске – али, на сваку суштинску и радикалну промену, која је инспирисана жељом да се уподоби духу света, а не мисији икономије спасења (која је први и главни задатак Цркве), појавиће се несаломив отпор и реакција. Због тога су у православљу овакве расправе бесмислене. Такав радикализам ће можда „проћи“ у неким помесним Црквама, али је број Цркава које овакве промене никада и ни под каквим условима не би прихватиле врло импозантан. Оно што остаје као могућност је да се евентуално утиче на оне духовнике који имају ишчашене конзервативне ставове и себи допуштају да подржавају разноразне екстремисте, да стварају уместо да умирују сукобе и да се мешају у науку, медицину и друге области за које нису компетентни. Па ипак, зауздавање таквих духовника не значи некакву „модернизацију“ него пре „нормализацију“ црквеног живота.
Владимир Потерјахин
Православна Црква треба да схвати да веровање у Богородицу Марију и прослављање њеног лика нису довољни за превазилажење мизогиније.
Уобичајена црквена реторика о томе да Црква не дискриминише жене, јер како би могла када Богородицу сматра већом од анђела (?!) заправо потврђује мизогинију: афирмативан однос према жени се ограничава на једну жену, док се (свим) другим женама ускраћује. То је најочигледније у главним химнографским формулама посвећеним Богородици у којима се она прославља као „једина чиста и непорочна девица“ и као „једина благословена међу женама“.
Све док у богослужбеним књигама буде постојала молитва за „очишћење“ жене након порођаја, све док разни духовници буду забрањивали женама да учествују у литургији током месечног циклуса, све док игумани и монаси буду писали о томе да је девојци боље да се убије него да претрпи силовање, све док црквена хијерархија и њена ауторитарна и анахрона теологија буде забрањивала женама да ступају у свештене чинове, уз одбијање да се разуме да не постоји ниједан рационалан и теолошки аргумент за то да жене не могу/не треба да буду свештенице – однос Цркве према жени остаје одређен мизогинијом и дискриминацијом.
Андреј Протић
Фејсбук