Избори у Црној Гори још једном су показали дубоку подељеност друштва у коме гласачи нису само бирали политичке представнике већ на известан начин и један однос према своме идентитету који је дубоко заснован на православном хришћанском, тј. светосавском предању.
Митрополит Амфилохије је дао врло одличан интервју у самој изборној ноћи говорећи управо о тој подељености која већ деценијама представља највећу рану нашег народа на том простору. Нажалост, ови избори су још једном показали да друштвима на Балкану владају режими и да се не бирају средства како да се власт по сваку цену задржи. Процес систематског подривања православног светосавског идентитета у ЦГ се нажалост наставља. Ево линка за интервју од пола сата, за оне који нису чули:
https://www.youtube.com/watch?v=grZZ5gMegyQ
Што се тиче политичког живота у већински православним и већински римокатоличко-протестантским друштвима, треба одмах да кажем да хришћанство у историји до данас није створило свој модел друштва. Црква се појавила у контексту једне паганске империје, наставила је да постоји у хришћанској империји, а потом у разним видовима монархија до времена данашњих демократија. Развој либералне демократије западног типа своје корене има у античкој демократији грчких полиса или Римске Републике, а у новије време у тековинама француске револуције. У сваком случају савремена демократија, иако један од најфункционалнијих видова друштва (када функционише како треба) није посебно била везана за хришћанство иако је њеном развоју много више погодовао протестантизам, него римокатоличанство. Римокатоличанство је од раног средњег века остало дубоко везано за апсолутистичке монархије и само је функционисало као папска монархија. Француска револуција задала је Римокатоличкој цркви јак ударац, који је докрајчио монопол цркве у више држава, посебно где је претходно већ био дубоко дестабилизован реформацијом. Протестантизам се са својом прагматичношћу, радном етиком и егалитарним менталитетом показао као врло погодна основа за развој секуларизованих западних демократија. Најбољи пример видимо у различитом историјско-културном и политичком развоју Северне и Јужне Америке. Док је Северна Америка кренула путем изградње републике и демократије, Јужна је под јаким утицаје Римокатоличке Цркве, шпанске и португалске круне, показала прилично неуспеха у изградњи демократских друштава. И данас демократија у европским земљама које су већински римокатоличке много теже функционише од оних где преовлађују протестанти, иако је јако тешко говорити о хришћанским земљама у Западној Европи јер живимо у једном пост-хришћанском друштву где је хришћанство сведено на маргине и држава функционише на темељима секуларизма. У принципу лично сматрам да хришћаство и те како може да добро функционише у савременим демократијама и да монархија није природни хабитат за Цркву. И један и други систем носе своја искушења али и у једном и другом систему Црква мора да нађе начина да очува своју независност и аутентично сведочанство, а не да буде средство политичких кругова и идеологија.
Што се тиче православног Истока, Црква је у Ромејској империји од почетка фунционисала као важан фактор стабилности државе. Међутим колико је на Истоку моћ царева над Црквом често била толико јака да је Црква једва успевала да одржи самосталност (цезаропапизам), тако је и Црква на Западу сама постала држава која је силом духовне власти и ауторитета римских папа наметала не само духовне већ и политичке циљеве западним монархијама (папоцезаризам). Оба ова модела су се показала као велики изазов за Цркву да остане оно што јесте. На Истоку цареви су често сами мењали патријархе, наметали верску политику, сазивали саборе и огромне привилегије које је Црква имала зависиле су од њихове благонаклоности. На Западу је у циљу опстанка Цркве на развалинама Западног царства и темељима нових варварских краљевина било веома важно да се очува духовни утицај римске катедре. То је вероватно и један од кључних разлога зашто је управо од петог века надаље дошло до јачања папске власти на Западу и крајем миленијума до развијања још већег ауторитета папа. Средњовековни римокатолицизам развио је такво учење да уколико римски првосвештеник неког владара екскомуницира, сви околни владари могли су без икаковог греха да нападну његову земљу. Овај страх од анатеме Рима који је систематски развијан у средњовековном периоду посебно је развијан новим учењем о чистилишту и пакленим мукама. Сцене паклених мука су све живописније осликаване на зидовима цркава тако да је средоњвековни човек на западу држан у константном страху. Читава ова структура почела је да се руши кроз реформацију као природну реакцију на папски апсолутизам, а потом и кроз револуције 19. века које су огромну моћ Римокатоличке цркве свели на маргине друштвеног утицаја у Европи и Америци, тако да је данас главно тежиште римокатоличанства у Јужној Америци и на мисионарским просторима.
Пад Источног Царства под исламску власт и нестанак хришћанског Ромејског царства након више од 1000 година био је огромна трагедија, али истовремено сачувао је Православну Цркву у смирењу и сиромаштву, што је било значајно за очување еванђелског учења и предања Цркве која није била изложена утицајима који су постојали на Западу. Посебно искушење за Православну Цркву на просторима Османског царства био је настанак етнофилетизма у 19. веку. Паралелно са тим, развој руске царевине довео је до јачања нове царске Цркве, која је од 18. века и Петра Великог потпуно сведена на ниво државног департмана и стављена под чврсту контролу државне администрације. У периоду комунистичке власти над већински православним народима могли смо да видимо сву погубност једног атеистичког система који је антихристовски подривао комплетно предање Цркве, настојећи да промени душу народа и од њих направи поклонике једног система који је дубоко стран православном етосу. Црква је у овом времену показала и поред много слабости, још више дивних примера исповедништва и мучеништва. И дан данас Црква у Русији је у служби хомегенизације тзв. Руског света и стабилности најпространије државе на свету иако савремена Русија покушава да обнови своју некадашњу моћ на темељима вредности које су веома важне за Православну Цркву. Јако је важно да у том процесу Црква сачува себе од утицаја идеологије и политике. Све су ово били фактори који су довели до тога да у 20. веку уђемо са читавим низом специфичних проблема које тек треба да решавамо. Црква у нашем времену и те како има обавезу да свету објави наново еванђеље Христово и укаже да хришћани живе само као путници у овоме свету и да је суштински смисао нашег постојања да се определимо за вечне вредности Царства небеског, а не за пролазне политичке или националне идеологије које долазе и пролазе. Православна Црква данас више није само Црква на Истоку, већ је присутна широм света што захтева јачање једне васељенске свести о јединству наспрам ранијих уско-националних концепата који су у ранијим вековима имали своју улогу, а данас постају анахронизам.
Зато бих рекао да је став Цркве према секуларним властима најбоље је осликан у посланици Диогнету из 2. века. Незаборавне речи из ове посланице упућују да ми хришћани живимо у овоме свету али нисмо од овога света и путујемо ка нашој истинској отаџбини, Царству небеском које ће у пуноћи бити пројављено након Другог доласка Господњег, Последњег суда и васкрсења мртвих. Зато бих овај кратки и крајње шематизовани преглед завршио речима из ове посланице која нас стално упућује како да као хришћани живимо у овоме дубоко подељеном свету:
…Јер, Хришћани се од осталих људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат (у говору), нити воде неки посебно означен живот. Њихово учење није пронађено измишљањем људи сваштара (радозналаца) нити су они, као неки други, присталице људске науке.
Они живе у јелинским и варварским градовима, како је свакоме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (локалним) обичајим, али пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога.
Живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина.
У брак ступају као и сви, и децу рађају, али рођену децу не бацају.
Постављају заједничку трпезу, али не и нечисту.
Бораве у телу, али не живе по телу.
На земљи проводе дане, али им је живљење на небу.
Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе.
Воле све (људе), а сви их гоне.
Презиру их, и осуђују; убијају их, а они оживљавају.
Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују.
Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним.
Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују.
Када чине добро, кажњавају их као злочинце. А када их муче, радују се као да живот поново добијају.
Од Јудеја нападани су као туђинци, и од Јелина прогоњени, али разлог непријатељства мрзитељи (њихови) не могу навести.
Посланица Диогнету 5, 1-17.
