Шеснаест година Бечког рата (или Бечког и Морејског, 1683-1699) вођеног на српском тлу изазвале су поремећаје и губитке који ни онда ни данас нису историјски оцијењени. Тим ратом су обухваћени слиједећи догађаји: – пораз Турака под Бечом, први велики пораз у историји турске империје, велики заокрет у историји Европе и Балкана, г. 1683; – ослобађање […]
33. То није космолошка поема, како је досад у нашој „науци о књижевности“ приказивана, него поема о људском паду (паденију, каже Његош). Тај приказ људског пада се не слаже са старозавјетним зато што у Старом завјету људски пад није ни објашњен, није ни приказан (у Књизи Постања) на начин послије којег више не би био
КАКО НАСТАЈЕ ЗАЈЕДНИЦА? Сад се поставља питање: чему нација? Има ли она икаквог смисла? Има итекако! Од Светог Саве имате тројну хармонију: нације, државе и Цркве. То је први пут у европској историји и то се десило управо Србима. Зашто? Зато што је важно да знају управо људи који студирају српску књижевност, српску историју, зашто
26. Његош открива духовност као човјекову суштину: духовност није моћ мишљења, него моћ коју има осјећање („умно чувство“ вјере и Луче) да се човјек из страсне везаности за свијет уздиже у надсвјетовност, у Небеско царство. То уздизање (вјере и Луче човјекове) приказује и пружа човјеку као „општи узор“ Евхаристијска Литургија: Причешћем! Као што је Тројански
19. Веома често се данас Косовски завјет приказује и тумачи као (готово мазохистичко) слављење пораза! А у Косовоском завјету се о поразу и губитку српске државности говори зато да би се показало да зло није у самом поразу (и у губитку државности, земаљског царства), него тек у губитку Небеског царства: све док човјек није изгубио
Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.
Човек је створен као индивидуа: индивидуално, у своју појединачност одвојено биће, истоветно са самим собом, а баш тиме и биће слободно. Тиме је Савршени Творац извршио стварање човека, те се човек и рађа тако: одвајањем од мајке. Индивидуалност, као и слобода, је његова Богом дана природа, па је човек без Бога може изменити само смрћу.
ТО НИЈЕ МОЈА БРИГА Ми смо пре рата у Краљевини Југославији били васпитавани, у веронауци нарочито, да не водимо рачуна о смрти јер то није наша брига. То се не тиче нас, о томе решава друга сила о којој ми појма немамо, према томе узалуд трошмо енергију и време на бригу. Ја сам тај савет
14. Икона-лик у Косвоском зајвету и појам-систем у нововјековној идеологији. До појма се стиже мишљењем, а до лика само поистовјећењем. Моћ мишљења је разум. Моћ поистовјећења је осјећање (саосећање, причешће, учешће или саучешће у духовној заједници или природи лика). Разум нема ту моћ осјећања-поистовјећења-саосећања-причешћа. Зато се мишљење-поимање збива у разуму, а осјећање се збива у
6. Витештво и трагедија, трагедијска свијест: не само Марко Миљанов, него већ и Његош разликују витештво (чојство) од јунаштва. У пјесми Кула Ђуришића, стих 74, Његош каже (о Тодору, пиперском сердару) „Јунак добар, ма образа нема“; такво јунаштво, без образа и чојства, Његош, и народна пјесма понекад, признаје и Турцима (мада „нико крупно ко Турчин