4. Нација и трансценденција: ако је нација завјетна заједница – што подразумијева и Његошева трилогија, по чему Његош и јест „јунак Косовске мисли“ -, онда излази да нација није свјетовна заједница нити творевина (или појавни облик) неке друштвене класе; то значи да је нација историјска зато што не произилази из свјетовности (ограничености епохе), него из […]
Вријеме и свјетовна збивања (једном ријечи „свијет“) носе собом промјене које значе смрт и нестајање једних, рођење и живот других. Ако се упркос тим збивањима (тј. упркос „свијету“) одржи ипак некакав континуитет, нешто исто, онда је тај континуитет преобразио вријеме и „свијет“ у историју! То исто и континуитет тражио је Хегел у Апсолуту, тј. у
У поезији је једини спас од апсурда нововјековне кулутре: тако мисли Његош, а сто година послије Његоша и Албер Ками (рођен 1913), у својој „мисли Југа“! Својом свјетовношћу нововјековна култура открива свој апсурд чим се духован човјек заинтересује за смисао те културе (епохе). То откриће води човјека у револт. То откриће припада поезији. Њој припада
У самој нашој студији о Његошу и Косовском завјету у Новом вијеку најзначајни је питање о Небеском царству: оно мора да буде у самом средишту истраживања, јер оно чини срж, смисао и тајну Косовског завјета; духовна заједница је завјетна ако су њени чланови сабрани сви истом тежњом ка томе Небеском царству; заједница сабрана тежњом ка
(…) За разумијевање умјетности (и поезије) није довољан разум (моћ мишљења), јер разум (рационална обрада искустава, података и утисака) мора већ имати на располагању свој предмет и „материјал“ у чијем стварању или добављању он сам није могао имати никаквог учешћа, јер само умјетношћу може бити стечен умјетнички „материјал“ који ће бити обрађен разумом. Као моћ
Као Личност, Христос је Богочовек, а не – Богоинтелектуалац или Богометафизичар! Интелектуалце – предате знању, Земљи, Природи, Космосу, Бићу, једном речи „Земљи“ – њих вара Земља! Интелектуализам је култ знања као једине реалне моћи и силе: друштвене, државне, космичке, атеистичке. Револуција (атеистичка) је уврење у остварење филозофије као „највишег знања“ (о бићу, природи, „историји“ и
(…)Као Тајна Бога (и личности у додиру са Богом) Логос је хармонија Тројице, хармонија којом су тројица – Један. А за Хераклита, Логос није хармонија, него полемос, (рат) јединство супротности да би (као јединство), уместо у Логос-хармонији Бога, биле у Логос-рату (полемосу) супротности. Тај став према полемосу као јединству супротности (као „Логос“-рату) потребан је индивидуи
Сваки човек, као биће индивидуе, има посебну могућност, која му је својствена као слобода човека (индивидуе). Та слобода је моћ његове душе: да одлучује о (својим) телесним поступцима (у које спада и говор, поступак говорних органа тела или давања телесних знакова), слобода је та моћ одлучивања. А индивидуа је само знак његове слободе (коју има
Морал се не одржава и не чува снагом јавне контроле: та контрола је немоћна и недовољна; то је пука политичка контрола. Морал, пре свега, није нека „рационална“ категорија, неко (аристотеловско или метафизичко) дејство разума који би у човеку одређивао „допустиву и друштвено корисну“ меру страсти (егоцентричног, грешног осећања). Морал је осећање, и то осећање дужности,
37… Вера даје човековом животу осећање смисла! Њена животворна улога је то осећање смисла! Она у животу човека има улогу коју у животињи има нагон самоодржања и продужења врсте и страха! Лишен осећања смисла човек, каже Албер Ками (из искуства западног), налази излаз једино у самоубиству: питање апсурда (бесмисла) је питање самоубиства! Дакле, виталност човекова