Исповест Срна сам. У васиони ја сам чуло туге. Давно-давно, Неко је протерао на земљу све што је тужно у свима световима и од тога салио моје срце. И отада ја сам чуло туге. Живим тиме што из свих бића и твари сишем тугу. По црну кап туге спусти у моје срце свако биће чим […]
Како се постаје политички коректан? Тако што, ако не можеш сам, неко други мора да ти избије из главе сваку мисао која се супротставља глобализацији. Ако не може тољага, може „мејнстрим“ телевизија, могу сајтови на интернету. Мозак би можда савладао механизам машине за прање веша, али центрифугу не може никако! Када се кортекс добро исцентрифугира
Живимо у несрећном раздобљу које је преплављено огромним бројем политичких заблуда српске интелигенције. O далекосежном погубном учинку и утицају тих заблуда тек предстоји помније промишљање и анализирање, јер велике су и готово непремостиве тешкоће на које наилазимо покушавајући да озбиљније досегнемо упориште са којег би најцеловитије сагледали садашњу српску политичку ситуацију. Еуфорија и непромишљеност јесу
Смемо ли ћутати кад је Гораждевац у питању? Не. Напротив, морамо бити гласни. До неба да се чује. „Наши пријатељи“ саветују да заборавимо прошлост! Да прошлост оставимо прошлости! Окрените се будућности – то нам говоре. А садашњост? Шта је с њом? Вајни евроунијатски пријатељи, предлажу да ћутимо о садашњости. Како се стиже у будућност ако
Болест педерастија У ресторану Културног клуба пољске заједнице, након свечане вечере коју је Британско-српска асоцијација приредила у част „једног погледа на свет” са страница „Јутарњих новина”, одржао сам кратко предавање о томе ко су Срби, настојећи да оно буде примерено прилици, дакле неформално и по могућству духовито а ипак верно истини. Питања која су уследила
Гласали смо јуче за вас да бисте се данас спрдали са нама. Грохотом нам се смејали из Београда. Из удобних скупштинских фотеља, из скупштинског ресторана… Ушушкани дебелим дневницама и још дебљим платама, џабе ручковима и бесплатним горивом за возикање по Србији, привилегијама и принадлежностима. Уместо на посао, сваког јутра ранимо да се вежемо за телевизор
„И као звезде угашене, које Човеку ипак шаљу светлост своју, И човек види сјај, облик, и боју Далеких звезда што већ не постоје, Тако на мене, са мрачнога зида, На ишчађалој и старинској плочи, Сијају сада, тужна Симонида — Твоје већ давно ископане очи!“ Мало ко не би препознао Ракићеве стихове из песме о
„Ниjе лак посао владици у Далмацији“, писао је пре више од века чувени далматински епископ Никодим Милаш, који се жалио на православну интелигенцију, непријатељски настројен католички клер, али и на аустријске власти које православној цркви гарантују иста права као и осталим црквама само на папиру. Ни данас није лак посао владици у Далмацији. Тензије између
Од свих новина, што их Србија тако обилно пружа оку западњака, ниједна не изражава боље прави народни дух, ниједна не чини то тако сликовито и примамљиво као чиче у војсци. Чича значи „стриц“ у Србији, где људи старе брже но игде другде на свету, и тако се зову људи старији од 30 година. Али чиче
Озебли се скупљају око огња; огладнели се сабирају око трпезе; намучени у дугоноћној тами радују се изласку сунца; изнурени претешком борбом кличу изненадној победи. О, васкрсли Господе, како си васкрсењем Твојим постао све свима! О, пребогати Царе, како си једним Твојим даром напунио све празне руке пружене к небу! Радује се небо, радује се и