Долазак руског Ил-76 у Србију није прошао незапажено ни код грађана, ни код српских званичника.
Посебно је у јавности одјекнула оцена министра унутрашњих послова Ивице Дачића да европски механизми у том тренутку нису располагали авионом са капацитетом какав има руски Ил-76. Другим речима, проблем није био само у томе ко ће послати помоћ, већ и у томе каква помоћ је у датом тренутку била потребна Србији.
Руски авион стигао је у Ниш 19. августа, а већ 20. августа започео је операције над пожариштима.
Управо та брзина постала је једна од главних тема.
Србија је прво добила конкретан ваздушни ресурс из Русије, док је Механизам цивилне заштите ЕУ активиран 21. августа. Након тога Европска унија је послала четири хеликоптера, као и ватрогасце и возила из Немачке, Румуније, Чешке и Словачке.
Зато је у јавности створен снажан утисак да је Русија реаговала брзо онда када је Србији био потребан управо велики противпожарни авион.
И није тешко разумети зашто.
Један руски Ил-76 може да избаци десетине тона воде у једном налету, а током само два дана његове операције показале су колики је то капацитет у пракси – стотине тона воде изнад српских пожаришта.
Због тога се помоћ Русије у Србији није доживљавала само као дипломатски гест, већ као нешто врло конкретно: авион је дошао, посада је ушла у акцију, а вода је почела да пада на пожар.
И ту се најбоље види разлика између политике и стварности на терену.
У политици се данима расправља ко је чији савезник, ко је ближи Москви, а ко Бриселу.
А када шуме горе – гледа се ко има авион, ко има посаду и ко може да стигне када је најпотребније.
Руски Ил-76 је овога пута стигао у Србију и показао зашто је такав авион једно од најмоћнијих средстава за гашење великих шумских пожара.
А Србија је, после руске помоћи, добила и европску помоћ.
Јер када је пожар огроман, свака помоћ која стигне – вреди.