Једни стално говоре да Немачкој недостаје стручњака и да ће то земљу скупо коштати, а други указују на конкретне податке и тврде да је тај недостатак – бајка.
Истина је као и увек – у средини.
Немци су стручњаци за ширење панике. Kад то није страх од новог светског рата и атомске катаклизме, онда је довољно добра и паника да ће Немачкој понестати стручњака са којим би ова земља могла држати корак са изазовима будућности: на пример у електро-мобилности, дигитализацији и променама које са собом носи умрежена Индустрија 4.0.
Ту су и извештаји о недостатку неговатеља за старе и болесне, о недостатку учитеља по школама, али највећа паника се диже око недостатка такозваних МИНТ стручњака – математика, информатика, природне науке и техника. Увек изнова се чује како то млади Немци не знају, то не уче и да то неће нити научити. Барем неће довољно њих. Дошљаци нам ту неће много помоћи, не само јер не знају немачки, него и зато јер су често необразованији од младих Немаца.
Тако се и у медијима већ одавно одомаћио термин који наговештава катаклизму која нас неминовно чека: Фацхкрäфтемангел, недостатак стручне радне снаге. Али ако се мало боље погледа, много тога није тако црно као што се приказује.
„Недостатак“ није исто што и „уско грло“
Није спорно да у неким деловима Немачке, на пример у Баварској и Баден Виртембергу, заиста има предузећа која не могу наћи стручњаке за своје погоне. Али баш су то подручја где су и фирме високе технологије често смештене у неком селу где једноставно нема много људи који траже посао. У градовима и индустријским и образовним центрима изгледа сасвим другачије – ту има много више оних који траже посао од радних места. Дакле не може бити речи о недостатку стручњака: „Ми ту говоримо пре о уским грлима у доласку стручне радне снаге, а не о несташици“, објашњава Аксел Плинеке.
Са тим се слаже и Ларс Нигмајер: „По мом мишљењу, нема опште несташице радне снаге. У највећем делу занимања заправо имамо и велики број незапослених стручњака који не могу наћи посао. У сасвим малом броју занимања је заиста тешко наћи некога. Али то је сићушан удео занимања у овој земљи.“
Зашто онда толико незапослених?
О „недостатку“ радне снаге се ионако може говорити само у условима опште запослености. Али ова земља је далеко од тога: овог новембра је било 2 милиона и 368 000 незапослених и само 772 000 радних места – на свако практично по три незапослена кандидата. Тешко се може замислити да уз одговарајуће дошколовање није могуће покрити барем добар део тог „недостатка“ стручне радне снаге.
Али и тржиште радне снаге је тржиште као свако друго: влада закон понуде тражње и ако се нешто тражи, онда ће и цена расти. Другим речима, ако заиста постоји недостатак стручњака у неким браншама, онда би требало очекивати да њихове плате расту.
А то једноставно – није тако, каже нам Ларс Нигмајер. Плате таквим стручњацима расту, али ту нема никаквог изненађења: „Чак и инжењерима плате расту у оквиру просека. Kада би владала несташица, онда би њихове плате требало нагло да расту.“ Штавише, у Немачкој има много инжењера који морају да раде као позајмљена радна снага.
„Јадне“ немачке школе
Но и Аксел Плинеке говори о „јадном образовању“ по немачким школама: „Знамо по испитивањима како око 20 одсто ученика има великих проблема да заврши школу. Но такве оптужбе љуте професора из Института за рад и квалификацију Герхарда Боша: „Такве ствари се говоре већ 120 година и стално се понављају.“ По његовом мишљењу, проблем нису школе – него ученици, свих имовинских слојева: „Имамо много јединаца који су размажени и тешко се прилагођавају. Имамо проблема у школама и са децом из необразованих слојева, на пример тамо где су у дугогодишњој незапослености родитеља стекли утисак да новац долази сам од себе, а не да се мора зарадити.“
Спас са избеглицама?
На немачком тржишту рада има све више дошљака са Блиског и Средњег истока, али за Плинекеа то у догледно доба није решење за стручну радну снагу. Проћи ће још „три, четири, пет година док на тржишту радне снаге будемо имали и већи број избеглица“ у тим занимањима.
Герхард Бош притом упозорава да многи од њих још не знају немачки и да се то веома често наставља и у следећем нараштају, међу њиховом децом која додуше јесу у овој земљи, али живе у одвојеној реалности своје културе. „Тај проблем не смемо умањивати“ упозорава Бош.
Но Плинеке исто тако упозорава на статистике где се види да такви дошљаци заиста долазе у тражена занимања, а чак и у поменута МИНТ занимања се њихов број у само годину дана попео са пет на десет хиљада.
У Немачкој постоји дуга традиција такозваног „дуалног образовања“. Не само школе и универзитети, него и фирме нуде младима радно место уз образовање где ће у школским клупама научити теорију, а у самој фирми праксу каква ће и требати том предузећу. Тако након три-четири године та предузећа добијају стручњаке који тачно одговарају њиховим потребама.
„Морамо констатирати да је спремност подузећа за такву врсту образовања изузетно опала“, констатује Ларс Нигмајер. Дакле, када се у предузећима кука о недостатку одговарајућих стручњака, онда су проблем и они сами што се више не брину за свој помладак.
Прогнозе
Стручњаци за тржиште рада изузетно нерадо говоре о прогнозама. Герхард Бош нас подсећа како је ту превише елемената који утичу на питање стручне радне снаге. Kако ће тећи процес досељавања у Немачку? Kако ће се развијати економија? Kаква ће бити демографска слика?
Зато најрадије о томе уопште не говори: „Постоје модели будућности где се рачуна са огромним бројем незапослених који ће изгубити радно место због дигитализације. А онда имамо и студије будућности које процењују да ће недостајати око шест милиона радних места управо због дигитализације. Ту је превише простора за субјективну процену и зато такве прогнозе не сматрам поузданим.“
А онда нас подсећа и на ту типичну немачку склоност ширењу панике каква се увијек изнова чује, од тога да на примјер више неће бити нафте па до тога да ћемо се сви угушити од издувних гасова: „Генерално узевши, баш све прогнозе ужаса који нас чека у будућности се нису испуниле. Да јесу, већ нас одавно не би било.“
Дојче веле