Можда треба да заборавимо прошлост и гледамо у будућност, но ја се чак и у августу радо сетим ЈУЛ-а.
ЈУЛ двехиљадите године је био врео, поготово у савезној влаади у којој смо имали министарку Лепосаву Милићевић.
Игром случаја или случајем игре судбине Вукашин Милићевић се задесио на позицији сина горе поменуте госпође министарке.
У принципу Вукашин је мамино чедо одгојено да гура каријеру ма која власт била у питању и да гледа позив који ће му без много залагања пружити колико-толико лагодан живот. Школовао се и успио запослити у струци, као свештеник, но није могао изгурати најсјајнију каријеру у Цркви јер му нико није претходно објаснио (родитељи нису били баш најбоље обавештени што изненађује) да уколико постане мирјански свештеник не може да постане патријарх или макар осредњи владика неке у маминим очима безначајне епархије. Након више канонских преступа, као и бракова и развода и бракова и развода (зауставите ме кад потрефим тачан број)
Достигавши достојанство пропа (Пропали поп) и одређено просвјетљење он одлучује да се врати традицији.
Не, не, не погрешно сте разумели! Није сваком Србину иста традиција! Вукашин се не враћа њиви и шљиви нити гуслама или фрули! То није његова традиција!
ОН постаје марксиста што су му и преци били!
Српска Црква није била довољно добра према Вукашину и то се једноставно мора признати!
Црква није довољно праштала и довољно давала младом свештенику од којег је направила звезду! Требало га је оставити у свештеничкој служби, ако ништа да можемо да се похвалимо да смо институција која оберучке прима остатке комунистичке власти јер није Христос дошао да рукополаже праведнике… Или спасава? (Не сећам се најбоље цитата).
И сад опет свој капитал јашем,
И у рчма манифестујем своја стада,
Китим Маркса и разбијам
Чаше,
И проклињем српског патријарха