Универзитет у Београду се, у најновијем рангирању за 2016. годину на Шангајској листи, пласирао између 201. и 300 места.
Универзитет у Београду је поправио своју позицију на Шангајској листи, јер је последње три године био између 301. и 400 места.
Ректор Универзиета у Београди Владимир Бумбаширевић рекао је Тањугу да је очекивао да је универзитет нађе на Шангајској листи и да је очекивао да заузме позицију као и прошле године.
– Изненађен сам што смо поправили пласман на престижној Шангајској листи. Међутим, имали смо научника који је био међу најцитиранијима у својој области – математици – рекао је Бумбаширевић.
Међу првих десет универзитета, на Шангајској листи која је јутрос објављена, традиционално се налазе осам америчких и два британска универзитета.
И у овогодишњем рангирању најбољи светски универзитет је Харвард, који ту позицију држи 14 година заредом, следе Станфорд, Беркли, Kембриџ, МИТ, Принстон, Оксфорд, Kалифорнија Тех, Kолумбија и Универзитет у Чикагу.
Од универзитета из региона, Универзитет у Љубљани налази се између 401. и 500. места, где се пласирало и Загребачко свеучилиште, које није било на листи прошле године.
Шангајска листа коју сваке године објављује универзитет Циао Тонг из Шангаја једна је од најутицајнијих листа која рангира најбоље универзитете у свету. Kритеријуми који се узимају у обзир између осталог су број добитника Нобелових награда и Филдсових медаља који су похађали универзитет или раде на универзитету, број и квалитет научних радова.
Универзитет у Београду се први пут нашао на листи 2012. године, када је сврстан у групу универзитета који заузимају измеђ 401. и 500. места.
Шангајска листа коју сваке године објављује универзитет Циао Тонг из Шангаја једна је од најутицајнијих у свету.
Kључни критеријуми за рангирање универзитета су број објављених научних радова у међународним часописима, цитрираност, број добитника Нобелових награда и Филдсових медаља који су похадали универзитет или на њему раде.
Мада је „Шангајска листа“ неформална, ствар је престижа бити на њој, јер обухвата само два одсто светских универзитета.
Блиц
ДОСИТЕЈ ОБРАДОВИЋ
Најученији Србин с краја 18. и почетка 19. века, просветитељ и писац, рођен је почетком новембра 1739. у селу Чакову у Банату. Његово право, крштено име је Димитрије. У Чакову је стекао основе писмености, а познанство са једним старим, побожним Грком утицало је да се ода религији и заволи грчки језик. Његову посвећеност калуђерском позиву није одобравао његов тетак-старатељ, па га је послао у Темишвар на изучавање заната. Следећи своју замисао напустио је занат и 1757. побегао у фрушкогорски манастир Хопово, где се замонашио и узео име Доситеј.
Током трогодишњег боравка у манастиру предано је радио и истовремено темељно изучавао теолошка дела. У суседном Иригу је изучио латински језик. У овом периоду Доситеј се први пут сусрео са делима у којима су садржани елементи хуманизма и просветитељства. Напустивши манастир, кратко време је провео у Загребу, а затим је три године радио као учитељ у Далмацији и Маинама. Зарадивши нешто новца, жељан знања, кренуо је на пут даљег сопственог усавршавања и просвећивања. Тако је доспео на Свету гору, а затим и у Смирну, где се налазила тада чувена школа Грка Јеротеја Дендрина. У Смирни је, такође, провео три године и за то време усавршио грчки језик (класични и савремени) и изучавао дела античке грчке књижевности и философије.
Трагајући за даљим знањима кренуо је на запад и преко Крфа 1769. доспео у Венецију. После краћег задржавања у Венецији вратио се у Далмацију (манастир Крка и Задар), где поред превода са грчког објављује и три сопствена дела. У вечитом трагању за знањем, преко Трста је 1771. стигао у Беч, где је боравио наредних шест година подучавајући ђаке француском и италијанском језику, а истовремено и сам учио немачки језик, логику и математику. Пут га је даље одвео у Модру, Карловце, Венецију, Болоњу, Фиренцу, Ливорно, Хиос, Цариград, Молдавију и, најзад, 1782. у Немачку. У Немачкој је први пут скинуо монашку одежду и уписао се на универзитет у Халеу, а потом у Лајпцигу. Нарочито се интересовао за философију, теологију и физику. Боравак у Лајпцигу је за Доситеја био најблаготворнији. Ту је, под утицајем просветитељског рационализма, објавио своја најзначајнија дела (1783-1784): „Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића“, „Писмо Харалампију“ и „Совјети здраваго разума“.
У међувремену је путовао у Лондон и Париз, а у Беч се вратио 1785. и у њему остао две године. На позив генерала Симеона Зорића две године је предавао у Војној школи у Шклову, у Русији. По повратку у Беч, 1789. објавио је „Пјесну о избављенију Србије“. Пошто није могао да се издржава од учитељског посла, био је принуђен да напусти Беч и 1802. пређе у Трст.
У Трсту се Доситејево материјално стање побољшало захваљујући помоћи Срба, тршћанских трговаца и свакодневом десеточасовном држању часова латинског, грчког, италијанског, француског и немачког језика. Зарађени новац је трошио на штампање својих дела. Чим је сазнао да је у Србији избио устанак, Доситеј је међу тамошњим Србима, трговцима, почео да прикупља новац за помоћ устаницима. У Венецији је поводом устанка објавио родољубиву песму „Пјесна на инсурекцију Сербијанов“ (1804) посвећену Србији и Карађорђу. Да би из непосредне близине пратио догађаје 1806. се настанио у Земуну. Ускоро се у Смедереву срео са члановима Совјета и Карађорђем. Затим је кренуо у дипломатску мисију у главну команду руске Дунавске армије у Букурешт, тамо детаљно изложио прилике у Србији и заложио се за помоћ устаничкој војсци. Следеће (1807) године трајно се настанио у Србији, у Београду, ставио се потпуно у службу свога отачества и посветио се просветитељском раду. Совјету је предложио да се из Аустрије доведу школовани Срби како би помогли организовање судова и државне организације. Са Иваном Југовићем је 1808. године основао Велику школу у Београду, кад је постављен и за „директора школа“. Његовом и Викентија Ракића заслугом је 1810. године у Београду основана Богословија. Те године је изабран за члана Правитељствујушчег совјета сербског, а почетком 1811. постао је „попечитељ просвештенија“ тј. први министар просвете у Србији.
Поред просветитељског рада био је и дипломатски посленик, јер су му поверавани важни дипломатски послови. Тако је 1810. године са Миленком Стојковићем и Миланом Обреновићем путовао у Влашку да би са командантом руске војске утврдили начин и облике сарадње Срба и Руса у даљем рату с Турцима.
У време кризе, настале поразом устаника на Каменици и Делиграду (1809), група чланова Совјета спремала се да напусти Србију. Када су позвали Доситеја да пође и он, категорично им је одговорио: „Ја сам дошао у Београд у премило отачество наше. Кад оно страда, нека турски коњи и мене изгазе…“ Доситеј је умро 9. априла 1811. године у Београду.