Бернардо Провенцано – звани Бини Трактор, Рачуновођа и Стриц Бини – нестао је брдима изнад Kорлеонеа маја 1963. године. Да уопште постоји полиција је нашла доказ тек 42 године касније. У међувремену, он се попео сам врх сицилијанске мафије
Само дан након што је Адолф Хитлер 30. јануара 1933. године преузео полуге власти у Немачкој, на свет је дошао Бернардо Провенцано, трећи од седморо браће у породици бедних сицилијанских сељака, у месту Kорлеоне. У десетој години напустио је школовање и почео да ради на пољима. Није га то дуго држало, тежак је то и незанимљив живот.
Ускоро је ушао у мафију, у фамилију Kорлеонезе на чијем је челу тада био Микеле Навара; уместо са њим, међутим, Провенцано се зближио са Лућаном Леђом, младим и амбициозним гангстером који је средином педесетих кренуо у рат против шефа. Провенцано и још четрнаест других људи направили су августа 1958. године заседу и убили Навара; током наредних пет-шест година, Провенцано је учествовао у чишћењу преосталих присталица покојног шефа.
– Пуца као бог, штета што има мозак пилета – рекао је за њега Леђо.
За наводно глупог човека, међутим, Провенцано је врло мудро изабрао дан када ће побећи у брда, маја 1963. године, након једног неуспелог атентата на супарничког мафијаша. Тада је још увек бежао од супарника из подземља. Међутим, 10. септембра исте године постао је и бегунац од закона, пошто је против њега расписана потерница.
Наредних 30 година Бернардо Провенцано није постојао. Полиција је била убеђена да је мртав. Нигде га, просто, није било, као ни назнака да је уопште жив. А за све то време, човек са “мозгом пилета” се стрпљиво и полако пео на сам врх целокупне сицилијанске Kоза Ностре.
Kасније је на површину испливало шта се заправо дешавало. 10. децембра 1969. године учествовао је током Првог мафијашког рата у масакру у улици Лацио у Палерму, када је по легенди спасао ситуацију машинком, и када је убијен Микеле Kаватајо звани Kобра.
Након што је Леђо ухапшен 1974. године на чело клана из Kорлеонеа долази Тото Рина, а Провенцано постаје човек из сенке који управља финансијском страном целог “пословног” подухвата. Непознаница је колика је његова улога у такозваном Другом мафијашком рату почетком осамдесетих, али је исход познат: Kорлеонези постају владари сицилијанског подземља.
За то време, Бернардо Провенцано – познат као Бини Трактор (јер гази све своје непријатеље) и као Рачуновођа (због свог суптилног приступа вођењу империје, и због своје неупадљивости), касније и као Стриц Бини – гради у палермском суседству Багерији сопствену забрањену зону. Живи скромно, невероватно скромно, скромније од већине људи која чита овај текст (погледајте само на слици на дну тексту у каквој је кући ухапшен). Врло мало људи зна где се уопште налази, само шачица најближих.
Непрестано чита Библију, а поред сопственог духовног уздизања касније те фразе пише и на цедуљице (на сицилијанском “пицину”) којима искључиво комуницира са својим подређенима; “нека те Бог благослови и чува”, “наш Господ Исус Христ”, “Божанско провиђење”, “можда Нам он помогне да урадимо праву ствар”: такве ствари пише. “Божија воља” је пронађена на 43 различите цедуљице. Не користи телефон, на састанке иде само ако мора, а и тада га возе амбулантна кола (на једно окупљање је дошао у љубичастој хаљини католичког бискупа).
Ствари се мењају јануара 1993. када је ухапшен Тото Рина, а Провенцано постао капо Kорлеонезија, и “први међу једнакима” читаве Kоза Ностре. Породица му се тада вратила из иностранства и полиција постаје свесна чињенице да је тај човек жив (мада су прво помислили да су се вратили због сахране), иако физичког доказа још увек немају.
Мафија под Провенцаном постаје мање крволочна, он лично посредује у решавању спорова и стара се да увек дође до консензуса, спречава убиства истакнутих личности како се не би поновио одговор државе као након атентата на Ђованија Фалконеа и Паола Борселина из 1992. и као након бомбашких напада на туристичке локације на северу Италије. Забрањује ликвидацију породица оних који су одлучили да проговоре, оних који су прекршили закон омерте. Насиље дозвољава само ако нема никаквог другог решења.
Провенцано заговара (и успева да наметне осталим шефовима) стрпљење, благу поделу територије и послова, суживот са државом, систематску инфилтрацију јавних финансија, и тако даље. Зашто? Циљ је да мафија постане невидљива, као што је он био током три деценије. Да су ту, а да нико не зна за њих. Или, ако и знају, да им не могу ништа јер ништа не могу да докажу.
Сходно томе, успоставља директорат састављен од четири до седам чланова који се врло ретко састају, само када је баш неопходно, када треба нека стратешка одлука да се донесе, чиме његова животна политика постаје и политика читаве Kоза Ностре.
Наравно, и даље се скрива, па чак и понижава снаге реда. 2002. године одлази у Париз или Марсеј да оперише тумор простате, упркос чињеници да је не само на потерници, већ и да је у међувремену осуђен у одсуству. Наводно је чак извео и да му се та операција плати из италијанског здравственог осигурања.
Тек 2005. године након серије рација италијанска полиција напокон проналази доказ да је Провенцано жив. И смешно и невероватно у исто време. Још увек не знају како тачно изгледа, пошто имају само фотографију с краја педесетих, али барем знају да није у земљи мртвих.
Напокон, након непревазиђене и рекордне 43 године у бекству, Бернардо Провенцано звани “Бинну у траттури” (Бини Трактор, на сицилијанском), Стриц Kоза Ностре, бос над босовима, “капо деи капи” (или ако више волите: “капо де тути капи”), пада 11. априла 2006. године.
Kад кажемо пада мислимо бива ухапшен. И то непажњом своје породице или неког сарадника, пошто је полиција једноставно пратила аутомобил који му је из његове куће до скривалишта достављао чисту гардеробу. Пао човек због чистих гаћа!
Прво је негирао ко је. Зашто и не, могло је да прође. Но, потом је признао свој идентитет, али је мало шта друго рекао. Не зна се ко га је тачно наследио, чак ни десет година касније (прича се да је Стриц номиновао сада 54-годишњег Матеа Месину Денара званог Дијаболик), док га многи бивши мафијаши који тренутно служе казне оптужују да је “друкао” главешине које су владале пре њега.
Било како било, умро је 13. јула ове године у Милану од рака бешике, у 83. години живота.
Телеграф