Од 5. октобра нисам очекивао неочекивано. Зато у тај историјски догађај народа још нисам разочаран.
Грађанин који се мало сећа, или није, срећом, имао ту несрећу да живи у том времену, тумачењем садашње власти о тој побуни добија подразумевано ружне информације. А и какве би друге када су били узрочници исте, истиче за Данас Богољуб Арсенијевић Маки, уметник и херој 5. октобра, одговарајући на питање шта му значи 5. октобар 16 година касније.
Он додаје да ко се иоле бавио судбином људских друштава, попут Џареда Дајмонда, има минимум да схвати своју и општу стварност. „Да она не долази с неба нити за дан, већ је у питању дуготрајан и болан еволутивни процес у којем највеће жртве подносе најслабији а предатори и даље егзистирају на све могуће начине. Биће да ће неспутаном анималношћу владати док једно друго не сатру до последњег епидерма. Јер је опстанак њених најотпорнијих генетских јединки суштина природе. И, како рече Ричард Докинс: „Еволуција дејствује путем природне селекције, што у изразито такмичарском свету јесте немилосрдна себичност“, каже Арсенијевић. Према његовим речима, ако свој микро-макро универзум схвата на овај начин, који је чинио његову објективност, тад ће се својствено природи ствари и понашати.
– И ја сам у времену Милошевићеве диктатуре реаговао на њу као и већина обесправљених учесника, на једини могући начин. Побуном против човека који је са својим крвавим, до гуше, сатрапима, водио и изгубио све ратове на овим просторима, затварајући нас у логор из којег се још ослобађамо. Да се тада, на тај начин, његова владавина девастирањем Србије и становништва није зауставила, питам, на шта би данас личила? Током тринаестогодишње провинцијске свести, он и садашњи властодршци, тада на челу са аморфним једноћелијским организмом Шешељом, доводе Србију у дебело црево света. У непојмљиво понижавајућој беди грађанства, насилно у смрт одводе нашу децу на ратишта, узрокују бомбардовање, затварање свих граница и… коначно, непризнавање изборне воље грађана да те звери мирно оду са власти. Па шта је народ друго могао да би променио свој живот набоље, сем да ту наказну силу самоорганизовањем сруши, и покуша да живи нормалније.
Последична власт, нарочито након Ђинђића, неспособна за корените промене друштва, чини битне, али мале кораке из угла већине грађана. Ухлебљени у ловорикама и римском хедонизму оправдавају све разлоге због којих су смењени. Но, како год било, опет се гласало по инерцији, од два зла за мање, али овог пута власт није оборена побуном, већ легитимним народним изборима, за шта су, ипак, они најзаслужнији – каже Арсенијевић.
* Зашто никада нисте ушли у политику. Да ли је било таквих понуда и од кога?
– Мој начин супротстављања диктатури Милошевића, Шешеља, Вучића и Николића је био концептуалан. Кроз различита средства уметничког изражавања, али и не презајући од нужних оруђа пропорционално равноправном одговору, јер им суви симболизам током тог безнађа није могао наудити. Након њиховог пада, захваљујући предивној и пожртвованој побуни грађанства, те успостављања какве такве равнотеже друштва изузетним Ђинђићем, имао сам добрих понуда, али нестанком Милошевићеве диктатуре престали су и моји разлози побуне у том смеру, јер то и није била револуција, већ еволутивни ексцес који се непрекидно у природи збива и не припада појединцу, већ свеукупном процесу универзума. Политика најпре заскочи слабоумне, оне који немајући личних вредности сатисфакцију свом постојању налазе у одећи власти те заштићени њеним полугама неприродно доминирају над већином људства. Земље као да издишу последње капи живота због мањка позитивне маште захваљујући оваквим лидерима света. Оно чиме се бавим током следећих године презентујем у виду различитих мултимедијалних пројеката са идејом да уметници могу и морају променити свет. Зар ћемо га и даље остављати девијантном средњовековном уму-безумља и њиховој преобликованој инквизицији.
* Како вам изгледа владавина Вучића, Николића и Дачића? Шта је симбол те власти?
– Признаћу вам најискреније. Бунарио сам по Википедији целих пет минута, да, и у том дигиталном уму пронађем најглупљег председника државе икада. И, успео сам без по муке. Томини програмери се, видим, тим питањем нису ни бавили а аутоматском СЕО оптимизацијом, наше шљиве лист, дични академик Николић, дебело изби на првих сто места. Да су он и његови саветници знали за ову цаку, тврдим, без имало сумње у њихову интелигенцију, уписали би и хиљадарку. Наравно, у стварности и није баш тако комично. Напротив. Овај репрезент свеукупног IQ-а СНС-а, којег из милоште зовем Тома Оро, један је од највећих „рекеташа“ за рачун фондације своје жене у овој напаћеној земљи. За шта ће, надам се, када му престане заштита премијера доћи ђаво по своје. Ова власт, дакле, симболише најглупљу и најсамољубљивију, судећи по Вучићевим страстима према премијеру. Ах, да. Незаобилазни Дачић је парадигма сваке власти.
* Вучић себе види као реформатора? Има ли напретка у Србији и у чему?
– Мој омиљени бенд, Рамштајн, у феноменалној стварчици Ich will – Ја желим, посветио је, и не знајући то, мом неомиљеном премијеру овај садржај: /Желим да имате поверења у мене/ Желим да ми верујете/ Желим да осетим ваше погледе/ Желим да контролишем сваки удар срца/…/Желим вашу фантазију /Желим вашу енергију/…/Разумете ли ме?/… Ко те, Ужице, не би волео?! И бол и радост био си, граде, И ко би тебе сад преболео… итд! Ето… Нек ми опросте, и пријатељи из Рамштајна и Славко Вукосављевић што вежем ову прекрасну оду храбрости за човека којему је ближи Мајн Кампф, али нисам могао да одолим асоцијацијама које о Вучићу говоре боље од његовог чаробног огледала.
Ако Вучић сваком члану домаћинства, па и мачки, свакодневно и незаконито краде оскудне залогаје, буквално из уста, и то четири године перманентно и енормно, јер уз двадесетак од плата и пензија, отима и индиректно кроз апстрактне порезе, акцизе, казне, набилдоване цене итд… а онда чемерном народу да 150-200 понижавајућих динара доводећи их до инфатилности и питања онтолошког смисла у земљи која их поништава у сваком облику. Ако, итд… је јавни простор све ужи за отворено мишљење, а културолошки аспект дехуманизован ретроградном окупацијом обожаваоца владаревог лика без наличја. Јер је безгрешан упркос евидентним цензурама и скидању глава од Оље Бећковић, до, ево, и Душана Петричића… Ко је следећи!? Сваки грађанин је анулиран вођином самољубљивом субјективношћу. „Ich will, ich will dass ihr mir vertraut“. Из свих оруђа нам се саопштава премијер који има непрестани монолог са Александром Вучићем. Његов проблем није преко пута њега, већ у њему, и то је наш највећи проблем.
Жозе Жил, португалски философ, кога сам срећом упознао, у својој књизи „Португалија данас – Страх од постојања“, до у цревца одсликава и нашу збиљу. Између осталог Жил пише – „Пред вама је будућност, која ће се осетити само понављањем садашњости“. Истинска језа ме хвата ко себе овде види као великог реформатора. Из мог угла доживљавам несигурног и застрашеног диктатора. Премијера Бот-у. Тај јадни човек неоспорно жели да заборави ко је био, ал’ на погрешан начин. Јер, уместо да призна своје злочине за време диктатуре Милошевића и одговара за њих, он својим грађанима брише сва сећања на фашистичку делатност са Шешељом и Николићем против свог и других народа у окружењу, када је произвео многе смрти, овде, и у Хрватској, и бошњачком народу, нарочито у Сребреници. У чуду је што га ојађене мајке побијене деце, за чије је животе одговоран, каменоваше и тобож тиме понизише. Зашто нису каменовале Тадића? Да је мени урадио то што је њима, не би се жив овде вратио. Уосталом, надам да ће једном владавина права и овде заживети, и да ће сви поменути одговарати и пред својим народом за злочине које су нам тада чинили и оставили у аманет.
* Да ли вам Вучићева регионална и спољну политика, поготово однос према Русији, делују успешно?
– Не знам како премијер пева, али очигледно добро плеше пред свим музичарима света. Срећом за нас, те му ти људи нареде шта мора чинити, иначе би нас вратио у деведесете у року од три дана. Све је боље од ничега што овде имамо. Мада, да Тито није дао корпу Стаљину, још увек бисмо играли казачок одавде до Владивостока. Вучић није Тито, иако у свом огледалу види себе већим. Док мој драги Борхес у епохалној причи Tlen, Ukbar Orbis Tertius, каже „Огледала репродукују нешто што заправо не постоји…“
* Како вам изгледа данашња опозиција?
– Постављате ми све лакша питања. Вучић је сопствена опозиција и рачунам да ће се сам урушити.
* Шта мислите о иницијативи Не да(ви)мо Београд?
– Свака иницијатива против дивљања власти је оправдана. Али бих уз „Не да(ви)мо Београд“ додао „удавимо Малог“. Метафорично, наравно. Тако би једним ударцем срушили и премијера Бот-у и његовог малог. И заиста, уз све поштовање часних намерника да одбране право на људско достојанство које се свакодневно крши, Србији су чињенично потребне нове, неспутане и артикулисаније енергије. Није лако, истина је, у садашњем стању земље под окупацијом премијера Бот-е, који лично држи све полуге власти са неограниченим апсолутизмом, много тога учинити, али, ти дивни и слободоумни људи и сваки грађанин којег придобију за своју иницијативу, показују да је то могуће. И ја ћу им се придружити.
Данас