Највећу ману комунизма Пекић види у фанатизму, у „бетонираним мозговима“, народски речено. „Покушајмо. бар понекад, да посумњамо у оно што сами мислимо и чинимо, јер то је теже али зрелије плодове доноси. Комунисти овај наук никад нису научили, ваљда и стога што се он противи начелима дијалектичке историјске нужности, по којој су предвидели све, све осим пропасти. Никад у себе и своје идеје нису посумњали. Тако су постигли да сви сумњамо у њих… О судбини обожаватеља тоталне истине можете се обавестити такође код комуниста, које је поразио пре недостатак сумње него сувишак вере.“
Другу ману у комунизму Пекић види у чувеном геслу „циљ оправдава средства“. Мада га нису они измислили, прихватили су га као најважнији принцип своје активности. „Не мислимо да постоји циљ који допушта свако средство, а нарочито онај који је вредан туђе патње… Пошто су нас комунисти, и до сада, свему подучили, и ту им инструкторска част припада… Немојмо допустити да, као комунисти, на крају живота, у сред рушевина свог дела, морамо објашњавати шта смо све племенито хтели и зашто нам је успело да ништа од тога не изведемо. Синови нам неће веровати.“
У име народа