ДИРЕКТНА последица економских проблема у којима се Србија дуже време налази је и однос према својој имовини, јер се држава углавном понашала као лош домаћин отуђујући је испод сваког критеријума и цене. Тако је сама себи секла грану на којој је седела.
Није спорно да су реформе потребне да бисмо се извукли из овог стања. Спорно је какве реформе треба да следимо. Реформе које су спровођене од 2000. године биле су, мање или више, неуспешне. Нисмо успели ниједне године до данас да достигнемо индустријску производњу из 1998, којој су претходиле санкције, хиперинфлација, готово пола милиона избеглица које су дошле у Србију, иако су у међувремену у Србију ушле десетине милијарди евра преко приватизација, директних и осталих страних улагања, донација или кредита.
А резултат су били опадање производње и раст дугова, незапослености, страних удела у банкама и медијима, грађевини, индустрији, аграру или осигурању, уз редуковање права на бесплатну здравствену заштиту и школовање и смањење улагања у спорт, културу или науку.
Управо ових дана Србија потпуно оправдано (и економски и политички) покушава да спречи отимање „Трепче“ од стране узурпатора такозване државе Косово. Илустрације ради, процене „Трепче“ од стране лондонског „Економиста“ говоре о преосталим резервама од око 50 милиона тона руде цинка и олова вредног око осам милијарди евра. Слично је и са ресурсима и рудницима по читавој Србији.
Дакле, морају се одредити „црвене линије“ о томе шта Србија не сме да уради да би неке будуће реформе уопште имале смисла. Много негативног је, нажалост, већ уграђено у међународне уговоре претходних деценија. Првенствено, то је могућност странаца да купују земљиште на основу потписаног ССП. До сада им је то право било ускраћивано, али ће од 2017. теоријски и практично моћи бити власници сваког педља земљишта у Србији. По мом дубоком уверењу, морамо, попут Мађарске, рецимо, донети закон о забрани продаје земље странцима. Јер, држава без земљишта је држава без суверенитета, посебно јер је пољопривредно земљиште кључни ресурс Србије.
Такође, ни под каквим условима не смемо да продамо ни природне резервоаре и изворе пијаће воде. Двадесет први век је век борбе за питку воду и плодно земљиште. УН су Србију сврстале на 45. место на свету по резервама питке воде с преко 400 таквих извора, од којих се сада користи тек петина. Дакле, још није касно, мада смо протеклих деценија кроз приватизацију продали доста фабрика воде с прилично нејасним критеријумима и условима датих концесија на овај необновљиви ресурс за који ће се у блиској будућности водити жестоке борбе.
Србија не сме да прода ни водоводе, односно предузећа која се баве водоснабдевањем грађана. Још од Римског права је утврђено да вода не може бити комерцијализована (Res extra commercium). У том смислу треба задржати актуелни Закон о водама, где су вода и водно земљиште означени као јавно и неотуђиво добро. Не смемо улазити ни у неопрезне аражмане продаје осталих градских (општинских) комуналних система, у смислу да се изгуби контролни пакет акција у њима.
„Црвена линија“ која се не сме прећи је и продаја осталог земљишта, националних паркова, шумских газдинстава, резервата или ловишта. То исто важи и за бањска лечилишта, језера или речне обале. Јавно-приватно партнерство или транспарентне и економски оправдане концесије могу бити модел прилива капитала у циљу модернизације туристичких капацитета који доносе профит. Никако не дефинитивно отуђење или продаја.
Србија мора да спречи монополе на тржишту, од грађевине, аграра, телекомуникација, банкарског сектора, осигурања, медија до трговине. У противном ће и ово мало здравих домаћих фирми остати на немилости пред шпекулантима.
Нипошто се не сме продати ни удео у Комерцијалној банци, нити контролни пакети у преосталим осигуравајућим кућама. Монополи у банкарству и осигурању значе тиху смрт читаве домаће привреде. Оснивањем државне развојне банке та демонополизација би била ефикаснија, уз елиминисање притисака да НБС постане сервис страних банака. Без обзира на појачане захтеве међународних институција, „црвена линија“ је и одрицање (бар) од контролних пакета у највећим јавним системима попут ЕПС, „Телекома“ или Аеродрома, без обзира на моделе јавно-приватног партнерства, које може бити позитивно, а често и пожељно.
Не сме да се распродаје у финансијској изнудици, јер се до свежих средстава може доћи и докапитализацијама, концесијама, али са задржавањем контролних државних пакета.
Реструктурирање јавних предузећа је потреба, али је пречесто друго име за одвајање здравих и профитних делова које ће покуповати странци и непрофитних, који ће остати на грбачи државе. Ваљда не треба објашњавати да држава не сме да прода ПКБ или уделе у преосталим прехрамбеним гигантима попут „Имлека“.
Такође, ни власништво у преосталим медијским кућама, јер потпуно препуштање медијске сфере страним власницима може дозволити само држава која не мисли добро самој себи. И наравно, никада се не смемо одрећи имовине на КиМ.
Можда то делује тренутно као борба с ветрењачама, али имамо утемељење у међународном праву и Резолуцији 1244 УН. Наше је да обавестимо потенцијалне купце те имовине да је купују без знања правог власника и да могу бити суочени с ризицима по свој капитал пред међународним судовима.
Вечерње Новости