ПРЕМА бројним истраживањима, Србији генерално недостају лекари, а најдефицитарнији су кардиохирурзи, анестезиолози, радиолози и патолози, мада у многим здравственим установама нема довољно ни дечјих хирурга, пулмолога, неуролога нити психијатара.
Према подацима регионалне Лекарске коморе Војводине, у прва три месеца прошле године, северна српска покрајина остала је без 970 запослених лекара, а тај тренд је настављен и после тога. Вероватно је слично и у осталим деловима Србије.
Према писању штампе, у последњој деценији из Србије је отишло чак 10.000 лекара. Готово сваки четврти студент медицине одлази у иностранство, иако школовање једног лекара (без специјализације), државу кошта најмање 50.000 евра.
Чак и да су ови подаци само делимично тачни, ствари су застрашујуће и требало би да изазову хитну реакцију државе и надлежних министарстава. Дакле, оно што би држава најмање морала да уради, јесте да спречи даљи одлив искусног лекарског кадра и медицинског особља и надомести недостатак постојећих профила.
А шта се у стварности дешава?
Пре неколико дана осванула је вест да је Привредна комора Србије представила партнера из Немачке чија је делатност запошљавање лекара и других медицинских радника у овој земљи. Реч је о више од хиљаду радних места која је ова компанија („Спектра“) већ обезбедила у сарадњи са немачком службом за запошљавање.
Саопштење ПКС је прштало од еуфорије склапања успешног посла, у којем се наглашава да ће Немачкој до краја ове деценије бити потребно бар 220.000 квалификованих радника медицинске струке, „што отвара врата стотинама лекара, медицинских сестара и болничког особља из Србије да се тамо запосли“.
Нечувена и језива прогноза перспективе српског здравства. Јер, сама по себи, вест о масовном одласку медицинских стручњака из Србије требало би у јавности да изазове озбиљну буру. А чињеница да то, практично, подстиче и у томе посредује једна државна институција ваљда би требало да буде озбиљан скандал. Али не, то је била вест у рангу оних којим се извештава о највећим привредним успесима наше земље. Да ствар буде гора, ова пракса уопште није пуки преседан. Напротив, она је само изазвала више реакција због начина на који је вест отишла у јавност.
Средином прошле године, НСЗ и пројекат „Трипл вин“, у „складу са Споразумом о посредовању и привременом запошљавању радника, држављана Србије у СР Немачкој“ отворили су конкурс за медицинско особље из Србије за рад у болницама и домовима за стара лица на месту асистената до признавања дипломе у Немачкој.
Наравно, обавезно је радно искуство, одређен ниво знања језика и други услови и документа којр прикупља и селектира Национална служба за запошљавање Србије(?). После нострификације дипломе, прешли би на рад на послове квалификованог здравственог радника на „неодређено време“.
У званичним извештајима НСЗ могу се наћи подаци о одласку медицинског особља у иностранство и у ранијим периодима. Тако се, на пример, већ од 2012. спомиње могућност за запошљавање лекара и медицинског особља у иностранству уз посредовање Националне службе за запошљавање.
Посредовало се и при запошљавању медицинара и у другим земљама. Рецимо, код послодавца из Уганде. Треба поменути и одлазак десетине медицинских радника у центре за старе у немачким градовима.
Питање је, међутим, да ли је нормално да државне инстутуције посредују у „извозу“ искусног медицинског (а и осталог) кадра у ситуацији очигледног дефицита за њима у сопственој земљи. Потпуно је јасно да је формулација „привременог“ запошљавања само међукорак коначног и трајног одласка медицинских радника из Србије. Ако би можда било разумевања за заиста привремени одлазак медицинара који тренутно у Србији немају посла, трајни одлазак лекара специјалиста или искусних сестара је заривање ножа у леђа здравству које ни сада није у завидној ситуацији. У крајњој линији, највише самим грађанима, као крајњим конзументима те здравствене заштите.
Очигледно да ни у Министартству здравља не виде ништа спорно у одласку лекара преко државних институција, јер, како кажу, „поступак посредовања искључиво започиње на иницијативу страног послодавца који је обавезан да попуни пријаву коју доставља надлеженом сектору у дирекцији Националне службе за запошљавање“.
Наравно, јасно је да нико не може и не треба декретима да забрањује да неко, па и медицинско особље, одлази из Србије у средине које му дају боље услове. Поготово ако у Србији нема посао адекватан свом образовању. Али је потпуно невероватно да тај процес подстичу или бар посредују у њему државне институције. Логичније би било да свим средствима створе услове да они не одлазе из Србије. На страну што тако губимо милијарде евра које су утрошене у школовање таквог кадра. Остаћемо без медицинског особља које може (и хоће) директно и трајно угрозити опште здравствено стање нације.
Вечерње Новости
Све је тачно…и невероватно.