У овом граду је цар Душан са својим оцем Стефаном Дечанским и мајком Теодором провео дечачке године и формирао се као личност, док је за то време у Србији његов деда Милутин (1282–1321) стварао будућу најмоћнију државу јужне Европе.
Цариград је био најбогатији, најлепши и највећи град на свету тога времена. У Цариграду је српски цар Душан провео можда и кључне године свог формирања. Душан је тако одрастао у средини која је била највеће европско културно достигнуће и центар православног духовништва, примајући неизбрисиве утиске. Ту се описменио, научио грчки језик, стекао верско образовање и упознао се са достигнућима античке философије и науке које је Ромејско царство вековима баштинило. Ишао је и у чувену школу Студитског манастира у којој се детаљно изучавао и Јустинијанов „Corpus Iuris Civilis“ као збирка целокупног римског права, одакле је вероватно добио инспирацију и потпору за састављање свог чувеног законика. Под патронатом ромејског царског двора и цара Андроника II Палеолога (1282–1328) млади Душан се учио и јахању, војној вештини, витештву и тактици што је вероватно било веома значајно за његове касније војне победе. Ти утисци узрастања и формирања под ромејским царским надзором могли су у дечаку Душану покренути маштања о царској круни и моћној држави коју је касније као српски владар Стефан Урош IV Душан Силни покушао да спроведе у дело.
У Цариграду је, заједно са Душаном, растао и његов млађи брат Душиц који је ту као дечак на жалост и преминуо.
Породица Стефана Уроша III Дечанског у прогонству у Цариграду провела је непуних 10 година. Цар Душан јесте рођен у Србији, али стварно место рођења његове личности је највећи и најлепши град средњег века, Цариград.
Историја Срба
ПАД ЦАРИГРАДА 1453. ГОДИНЕ
Престолницу Византије Константинополис (Стари Словени су га звали Цариград) је основао први византијски цар, Константин Велики у 4. веку н.е. Више од хиљаду година његове зидине су стално дограђиване. Богати византијски цареви нису штедели на сигурности „Другог Рима“.
Средином 15. века од некада моћне царевине остао је само главни град окружен моћним утврђењем и најближа околина. Било је то као острвце у огромном Отоманском царству, које је било у пуном налету када је 1451. г. на престо дошао Мехмед II, касније назван Освајач. Цариград му је био трн у оку. Од почетка своје владавине почиње припреме за освајање „неосвојиве тврђаве“.
Са друге стране је стајао византијски цар, Константин XI Палеолог. Мајка му је била српска принцеза из династије Драгаша (Дејановића), па су га звали по мајчином презимену – Константин Драгаш. По тој линији био је директан потомак Немањића, тј. чукунунук краља Стефана Дечанског.
Први и последњи византијски цар су имали исто име…
Западна Европа тог времена није била у могућности да значајније помогне. Само 3.000 војника је стигло као помоћ, који ће се уз 6.000 Византинаца супротставити сили од око 100.000 Турака.
2. априла 1453. г. је почела опсада која ће трајати скоро 2 месеца.
Најјача фортификација на свету је била окренута копненом прилазу граду. Луку је штитио огроман ланац, који је онемогућавао инвазију са мора, па су са те стране зидине биле мање. Први пут у историји ратовања је у значајнијем обиму коришћено ватрено оружје. Турци су користили и, за то време, чудо технике – топ звани Василевс, који је ђулад од 550 kg избацивао на даљину од 1.600 m. Без обзира на своју монструозну величину, Василевс се показао као врло непрецизан и непрактичан.
Током опсаде, Турци су направили још један, до тад невиђен потез. Да би овладали заливом Златни рог, који је био заштићен масивним ланцем, Мехмед II је пребацио своју флоту преко копна. Хиљаде радника је направило пут од науљених балвана и уз помоћ волова превукло бродове. Ни овај импозантан подухват није имао велики значај јер су хришћански морнари били много боље обучени и спречили напад са мора.
Свакодневно бомбардовање турске артиљерије полако је рушило бедеме. Становништво је стално обнављало зидине и откопавало шанчеве. Браниоци, предвођени храбрим царем Константином Драгашем, бранећи се из пушака, топова, стрелама и запаљивом течности званом „грчка ватра“, храбро одолевају нападима бројних Турака (од неорганизованих банди скитница и пљачкаша, преко турске пешадије па све до елитних јаничара) наневши им велике губитке.
Међутим, у зору 29. маја Турци су продрли у град. Бранећи град у првим борбеним редовима Константин је јуначки погинуо а његова глава набијена на колац убрзо се нашла на Тргу Константина I, оснивача Цариграда. По заузећу града, настала је велика пљачка, силовање жена и девојака, а покоља нису поштеђени ни људи који су се скупили у Цркви свете мудрости (Аја Софија).
Након пада Цариграда велик број учених људи из Византије који су пред Османлијама побегли на запад носећи са собом мудрост хеленизма биће једни од зачетника појаве хуманизма и ренесансе.