Ризница

Без примера правих вредности данашња деца већином се утапају у медиокритетске друштвене норме и губе свој идентитет. Велики број те деце израста у подељене личности, шизофренична су јер не проналазе себе – не проналазе се јер немају пример, модел по коме би се идентификовала. Спаси, Господе, ону децу коју њихови неверујући или зловерни родитељи кваре […]

Чкаља је био штребер, перфекциониста, који је знао да пређе невидљиву линију између професионализма и преглумљавања. С друге стране, Паја Вуисић је припадао другој школи глуме, чистом натурализму. У кадру су деловали сагласно, као да су сцене припремали у највећој љубави. О њиховом односу сведочи Мирјана Вуисић, супруга великана наше глуме Павла Вуисића. „Ја Чкаљу

Изаћи на улицу с „чирокијем“ или у поцепаним фармеркама, или с минђушом у носу, или…, или… све донедавно је било немогуће. Већина људи би пропала у земљу од срамоте. И друштво је осећало да има права да фркће и да шишти, да пљуне и да се мршти на чудаке, који су дрско презирали просечне стандарде.

Исповест монаха Калиста у перо Миливоја М. Јовановића о искушењу пред којим су падали најјачи. У манастир у Станишинцима на Гочу, мајка је довела 18-годишњу ћерку како би је послушник Светог владике Николаја, монах Калист, исцелио, али не молитвом, већ… Када су се осамили, жена је рекла: “Оче, спаси нас! Бог, па ти. Помози нам…”

БРАНИЋУ СРБИЈУ И КАД БУДЕМ МРТВА И кад умрем ја ћу ногом опет стати да стојим к’о храбра и висока стена поглед ће вечно границу да прати ни гроб ми неће рећи да ме нема. Изникнућу свуда где се миче цвеће где ваздуха има и где нема, тамо за све ћу бити и за шта

Лице 132. листа Димитријевог псалтира, XI век, који се чува у манастиру Свете Катарине на Синају Уко­ли­ко се по­твр­ди ис­тра­жи­ва­ње на­шег фи­ло­ло­га из Ин­сти­ту­та за срп­ски је­зик СА­НУ и до­цен­та на Ка­те­дри за срп­ски је­зик Фи­ло­ло­шког фа­кул­те­та Уни­вер­зи­те­та у Бе­о­гра­ду др Вик­то­ра Са­ви­ћа, Ми­ро­сла­вље­во је­ван­ђе­ље ви­ше не­ће би­ти нај­ста­ри­ји спо­ме­ник срп­ске пи­сме­но­сти. Он твр­ди, на

Испијао је великим гутљајима из чаше живота Пише Рашко В. Јовановић Иако Данило Лазовић није у својој уметничкој каријери играо велики светски репертоар, успео је да се златним словима упише у анале историје српског позоришта као сјајан тумач ликова домаће класичне и, још у већој мери, савремене драме Уметност и уметничко деловање великог глумца Данила

Свештеник и књижевник Тадија Костић (1863–1927), пореклом из Карана код Ужица, службовао је као парох у Горњем Милановцу и Нишу. После рата живео у Београду, умро у манастиру Савина и сахрањен у Карану. О његовом ратном путешествију пише ужички писац Слободан Радовић у „Историјској баштини“ бр. 23, према сачуваним Тадијиним дневничко-путописним записима. Велики рат затекао

У старом манастиру изван града живео је добри, млади калуђер. До град му је требало три сата хода, али он је то прелазио без муке и без жалби. неки богаташ поклони цркви велики и леп аутомобил. Напокон се калуђер могао одморити од тешког пешачења. Међутим, када су зли људи чули за његов поклон, сакрију се

Србија, као и други народи, има и понеког непријатеља, нарочито у онима који би да нам отимају драгуље земаљске и да на њима оснивају неке своје независне државе; има их и у појединим светским моћницима који су умислили да су већи од Бога, има их свакако и у разним сектама, али су њени највећи непријатељи