Постоје професори који оставе траг и о којима будуће генерације студената слушају приче.
Тако ће и дух професора социологије и политичке антропологије Чедомира – Чеде Чупића, и кад ускоро оде у заслужену пензију, још дуго лебдети аулама Факултета политичких наука. Зашто? Зато што је, уз теорију, причао о животу. Зато што није само говорио него водио битке. Зато што се етичких постулата о којима је предавао држао у јавном деловању.
Има ли се коме и шта причати?
– Обавеза и одговорност људи који имају одређена знања и који су утемељени у професијама јесте да се обраћају грађанима и да их покушају освестити, подижући капацитет њихове свести и помажући им да артикулишу незадовољства за која они не знају одакле тачно долазе. Они само знају да не живе добро, али не знају како то да реше. То је једно, а друго је да се обратимо најодговорнијима за друштво и државу, а то су политичке елите, елите знања и духовне елите. Ако оне не могу да нађу сагласност око тога који су то стратешки циљеви друштва, онда смо у великој невољи. Ту је задатак људи од знања – да то кажу, да макар опомену, да пошаљу поруку, да се ови бар замисле. И политичке елите и партије које су на власти, ако немају свест о томе да треба да раде за општу корист, учествују и у сопственој пропасти. То изгледа као кад се неко нађе у живом блату а стоји на раменима онога који увелико тоне и мисли да се спасао, а пропада заједно са њим.
Некако никад не науче ту лекцију?
– После октобарских промена професор Ратко Божовић и ја смо јавно опомињали нове власти и наше пријатеље – чувајте се ових који су се олако обогатили и иза чијег богатства стоје махинације, незаконитост, хохштаплерај, привилегије због сарадње са влашћу, ратно профитерство… Ако такав има десет милиона марака и ако то губи, он ће дати пет, али са тих пет ви сте готови. Имаћете тренутну личну корист, али ћете бити у њиховим рукама. Нису могли да издрже. Нажалост, мислим да у ових шеснаест година ниједна од власти које су биле није издржала по том питању. Нисмо имали среће да имамо људе на важним положајима који имају контролу над сопственом похлепом. Сви смо ми похлепни, па и ја, али од моје похлепе нико не страда осим мене. Преједем се увече, па онда целу ноћ не спавам. Али похлепа од које други страдају је опасна и ту је потребна контрола.
Ту долазимо на питање морала и политике.
– Политика је практична делатност, али у њој се налазе универзалне вредности и оно што се зове општа корист. А две универзалне вредности су добро и правда. Организовање живота треба да почива на правди, да су сви људи равноправни, да уживају у одређеним правима, да су солидарни, да се држе истине и да никада никоме не начине нешто што би било на његову штету. Друга димензија је добро, и то опште добро. Ако је оно ситуирано, онда ћете имати и појединачно добро. Те две вредности су чиниле да је политика почивала на етичким принципима. Етика, између осталог, прописује и просуђује, а морал је то што конкретно показује. И зато се морал доказује. Ви можете да знате све етичке теорије и норме и да просуђујете етички, али да будете неморалан човек. Политика се у почетном облику и деловању конкретизовала у моралном понашању и деловању. Али већ Макијавели је увидео да конкретне политике у својој реализацији то не показују, видео је да је политика постала хладна техника управљања људима као стварима, један занат где су неке лукаве занатлије довеле до тога да то постане једна крволочна борба појединаца и уских група за освајањем и одржавањем на власти. Ако може до вечности. С друге стране, иза тога је стајала расподела богатства и привилегија, контрола богатства. Тог момента су и етика и морал потиснути из политике, Нажалост, то се никада више не може вратити на изворне принципе, али паметни владари могу да прихвате бар оно минимално што је везано за моралне принципе и начела и морална деловања. И тај минимум може да нас одржи.
– Имају ли их ови данас ?
– Не, немају, и то је трагедија овог друштва. Да имају, све би другачије изгледало. Да конкретизујем. Имате два института у политичком животу, то су оставка и смена. Оставка је високо морални чин. Неки политичар је предложио неки концепт, идеју, она није изазавала последице, али ако би се применила, изазвала би штету. Тог момента кад је он на то упозорен и када схвати последице свог деловања, он треба да поднесе оставку. То је тај минимум моралног понашања. Други је смена. Ако је неко нешто погрешио и изазвао последице, он треба одмах да буде смењен са места на коме се налази, а она носи и одговорност њега и институције. Смена подразумева да он и одговора за дело које је починио. Ретко смо у прилици да видимо и једно и друго.
Долазимо и до етике у медијима, и ту се прилично изгубила?
– Kад је у питању етичност у медијима, она се своди на поштовање високих стандарда професије. Ако их професионалац поштује, он се већ придржава етичких начела. Исто тако ако он, поред тога, у личном деловању не дозволи да му буде наметнуто нешто што је непрофесионално, он је моралан новинар. Имате људи који то дозвољавају. У мом осмогодишњем новинарском искуству имао сам таква искушења, али нисам подлегао. Сећам се кад су ми тражили да напишем текст о професорима који су избачени са Филозофског факултета у смислу како они имају политичке амбиције. И понуђено ми је да ћу, ако то напишем, добити стан. Нисам прихватио и платио сам цех. Деветнаест година био сам подстанар, али нисам изгубио оно што је битно и за професију и за човека.
Kолико је кривица интелектуалаца који се повлаче у тишину својих кабинета? Ви то нисте радили, били сте члан савета Отпора, члан антикорупцијских тела, улазили сте у полемике…
– Интелектуалац је човек кога води разум и који има дар и способности да га претвара у стваралачка дела. Али ако се задржи само на томе, он је само високи стручњак, а да би био потпуни интелектуалац, мора да живи жестоко у своме времену, а то значи – он је одговоран за све што се дешава. Не да он решава, али да све мане тог времена и оних који учествују на друштвено политичкој сцени обележи и аргументује. Интелектуалац не сме да се повлачи и да ствара пужеву кућицу. Онда није интелектуалац, само је стручњак. Интелектуалац треба да поседује две моћи – моћ знања и моћ савести. Стручњак поседује само моћ знања. Управо савест налаже да човек не сме да живи у друштву где се дешавају неке ужасне ствари а да не реагује и не скреће пажњу.
Ви сте то радили, јесте ли платили цену?
– Плаћао сам цену, али сматрам да бих себе изневерио да нисам тако радио. Сматрао сам да свој позив до краја морам да пратим. Према томе, нисам се освртао на цену, а свашта ми се догађало. Имао сам три озбиљне претње смрћу, једну „пресуду“ мени и породици која и данас стоји. Те 2008. године ми је полиција нудила заштиту, али је нисам прихватио јер сам сматрао да ми тек то угрожава слободу. Али ви никад не знате да ли се иза тога крије нешто што вас заиста може тешко коштати. Имао сам током деведесетих година и оштру поруку из једне од владајућих партија да ћу бити убијен. Неко је тамо рекао „њега треба убити“, у то време није било наивно. Сећам се, била је 1998. и професор Светозар Стојановић је мом колеги Вукашину Павловићу почетком априла рекао како се ја и професор Ратко Божовић налазимо на списку за ликвидацију. Речено нам је да би било добро да се склонимо. Онда је Раткова супруга Весна Малишић рекла: „Добро, ви одете, а они дођу и нас муче“. Онда сам одлучио да останем. Син ми је имао тек шест година и знам само да сам ту ноћ рекао супрузи да се она не појављује на вратима ако се неко појави. Па ако су решили да ме ликвидирају, нека то и ураде. Нисам имао страх. Зашто? Зато што сам свесно у то улазио и сматрао сам да све што имам да кажем за тадашњу врхушку треба да кажем. Сматрао сам да воде сулуде пројекте који ће нас тешко коштати деценијама. После промена 2000. године сам поверовао да ћемо скратити те деценије, али у међувремену и то је упропаштено.
Предлагали сте отварање досијеа и објаву сарадника тајних служби.
– Не можемо ући у ЕУ а да се то не уради. То је услов. Бугари и Румуни су покушавали да изврдају, али су их натерали. Чеси су то урадили после осам година, Пољаци после десет. Једини који су то урадили одмах били су Источни Немци. Kад су се спојиле Источна и Западна Немачка, отворени су досијеи и пронашли су 180.000 шпијуна. И отворени су досијеи по идеолошкој основи. Ја и сад тражим да се сви такви досијеи отворе и да се свим сарадницима по тој основи објаве имена. Док се то овде не уради, неће бити здравог политичког живота. И основна мера за све сараднике била би да одмах напусте све послове. Неко ми је рекао „а шта ако ту буду и професори Универзитета“. Ништа. Источна Немачка је, по том основу, остала без 97 одсто професора. Сви су отпуштени. То је темељно прочишћење.
О пропасти великих идеја
– Све велике идеје су пропале. Идеја француске револуције на гиљотини, комунизма у гулазима, љубави у браку… Kад год идеја уђе у институцију, а није јача од ње, онда институција зароби идеју. Опасност је ако институција као средство поједе стваралаштво. Између осталог, то се дешава са љубављу и браком. Љубав је једна од универзалних и светих вредности и људи би, кад уђу у брак, стално требали да се држе те идеје. Међутим, шта се догађа? Брак, пошто је уговор, са тим својим практичним стварима љубав претвара у облигациони однос. То поједе идеју. Ситнице униште велике ствари.
Блиц